PRVI PUT PO SINA U KLADIONICU (NIJE Laza K.Lazarević))

                   

Sve je počelo prošle godine, nekako s kraja leta, kad naš predsednik mesne kancelarije dade pod zakup nekim momcima iz grada onaj sobičak u Domu kulture; gde je nekad bila ambulanta.

Bio neki  praznik, a mi se baš okupili  pred prodavnicom,  da se rashladimo uz pivo i da prozborimo koju međ` sobom. U neko doba, stade kamion pred zadrugu, izadjoše neke delije, javiše nam se Bog zna kako i  naručiše nam po pivo, a mi opet da uzvratimo, pri`vatimo se posla oko istovara iz kamiona.

Prvo smo izneli nekakav zeleni astal težak kao državna kasa. Pitam onog dečka :

- Sinko, čemu služi ovaj astal sa 'volikim rupama ?

- To je, stari, za razonodu. Znaju deca šta je to.

Ne bi mi pravo. Šta je to što ja ne znam, a deca znaju, ali neka pomislih, nisu ni deca što su nekad bila.

Ruke nam popucaše dok ne ugurašmo one grdosije u lokal, da sam znao šta nam se sprema u zubima bi ih do reke nosio i bacio u najdublji vir. Posle unesošmo neke televizore i svakojaka još neka čuda, a dogovor dobih isti - "za razonodu". Čuo sam ja za tu reč, nije da nisam, pa velim sebi, neka Stanoje, dođu vidiš ovakvi dani - kad se ne radi. Mi stariji ćemo i dalje pred prodavnicu, a neka dece nek se razonode. Takvo je vreme.

Prođe od tad neki dan; pos`o stisko i u avliji i u polju. Svako iz kuće ode na svoju stranu sa svojim zadacima, a ja vile na rame, pa u livadu dole kod reke, da skupim seno. Moj sin Dule, kad ujarmi za stoku, doćiće po dogovoru sa traktorom i prikolicom da nadenemo travu i prevezemo do senjaka. Tako smo se dogovorili i nikada se od dogovora nije odstupalo, pa da sekire sa neba padaju. Nikada to tada!

Bilo je, da te ne slažem, već podne, a mog Dula nema ni od korova. Zastanem malo i osluškujem hoću li odnekud čuti našeg "Ferdžu", ali zalud. Pravo da ti kažem, zabrin'o sam se. Dete je to još, tek mu je petn'esta, a traktor ume da bude rđava naprava. Vozi on, da se ne lažemo, već od svoje desete i ne bi' ja bio LUD da mu dam traktor; da nisam siguran da je on njemu vičan. Nego kažem ti, zabrin`o se ja, ostavim vile i popnem se gore do Rajine kruške, da osmotrim do kuće šta se dešava, a i da malo u hladu predahnem.

Nisam nešto sa vidom najbolje, ali lepo osmotrih crveni se traktor u avliji, a prikolica još pod šupom. Šta ću, nesrećan, pomislih da se nešto nije kući po zlu desilo. Pružim korak i samo mi crne misli pred očima. Pred kućom zateknem ženu; pere na česmi neki lonac i ne vidi me da idem. Rekoh sebi, dobro je. Stanje je redovno čim se ona ovako zabavila.

- Gde nam je Dušan, sunce mu kalajisano, jel treba da skapam dole u livadi. - pitam je, a ona majka - k'o majka.
- Joj, ja ga poslala dole do dućana, da mi kupi kvasac. Kol'ko je to sati? Trebao je do sad da se vrati.

Da si ga u varoš poslala po uvrenje o državljanstvu, treb'o bi da se vratio, a ne u centar po kvasac - nešto mislim da joj kažem, a već kiptim.

Uđem u kuću i okrenem Pantu trgovca na telefon.

- Bio je - kaže - tvoj Dušan ima dva sata, pa je ššštio u ššš-onicu, zvao ga šššgršš Obrenov Luka. Ne šššini sad će on kući" - i prekide vezu. 

Šušti nam telefon, samo deset dana bez kiše da prođe, pola ne možeš da čuješ, al' meni sad zuji u ušima; čuo sam da je negde svratio, ali ga ne razumeh. Mislim se, vraćam one Pantine reči, ali nikako da ponovim. Nije rek'o radionica jer mi to u selu nemamo, a nije ni kadionica sigurno. Ko može svratiti u kadionicu, Bože me se oprosti.

Nazovem Obrenovu kuću, pade mi na pamet da se nije šta tamo, ne dao Bog, desilo, pa im treba kadionica. Javi mi se baba Stana, Obrenova mati.

- Kako ste, baba Stano, treb'o bi mi Obren nešto - izustih, a već mi knedla u grlu zastade.

- Nije Obren kući, otišao da nađe Luku, nešto mu treba. Kako ste kod kuće, Stanoje?

- Ma, dobro smo - odgovorih joj, pa mi tek ništa ne bi jasno.

Izađem ja tako iz kuće, zakačim prikolicu, pa u livadu. Pokupim ono seno i sadenem sam, vratim se kući, već veče palo. Vidim, mog Dula još nema. Okrenem opet Pantu trgovca i pitam ga vidi li mi gde dete još koji put danas.

- Pusti ga, Staššš, zaigššš se deca, sad će on ššći, evo i ovi ššš zatvaraju - i opet mi vezu prekide.

 Jadna mi moja majka, ko se igra, koga zatvaraju. Nije valjda milicija. Ništa ne razumem, 'oće glava da mi pukne. Kod nas se deca zaigraju lopte samo kad je turnir, pa se skupe sa svih strana, al' milicija nijednom radi toga dolazila nije. Ono, dođu oni i u naše selo, nije da ne dođu. Svake godine na seosku slavu. Zabave se ljudi sa nama u crkvenoj porti, počaste se i rashlade na ilindanskoj žegi, pa odu u grad posla kakvog radi. Evo, sećam se da su poslednji put iz sela pre ovog zadnjeg rata odveli Stanoja Mućka što je Milovanu iz Donje male kera otrov'o.

Presvučem se, pa pravo do centra, kad na pola puta eto ti mog Dula i Luke Obrenovog. Krenuli kući i čujem kako se nešto raspravljaju. Nisam ih baš mog'o razumeti, al` čujem da o nekim brojevima debatu vode.

- Rek'o sam ti da je to iks, a ti zapeo dvojka, pa dvojka - urla Luka na mog Dula, a ovaj samo trepće k'o svraka na jugovinu.

Velim u sebi, šta je ovoj deci, kad će se oko matematike zavaditi, a opet mi - mučeniku neukom, kamen sa srca pade, jer se kako ja zaključih, zabavili oko jednačina sa najmanje jednom nepoznatom, pa ne stigoše kućevne obaveze da ispune. Kad me opaziše da ih čekam na pola sokaka, trgoše se, a moj ti Dule nešto zgužva u ruku i stavi u džep. Ne bi' mi pravo, iskreno da ti kažem. Mora da je zadatak sakrio od mene, da ne vidim da je Luka od njega bolji u računu, al' prećutim.

- Deco draga, pa gde ste vi ceo Božiji dan, zar vi kuću nemate?- upitam ih , a ovaj mali Obrenov će:

- Evo nas čika Stanoje. Malo smo se zadržali zbog Bate Borisova, nikako da završi, a kako je završio bolje da i nije.

Presabra se ja onako na mah, imamo li mi kakvog Borisa u selu. Ama, jok. Nema sigurno. Za Batu znam da ima, al` Stankovog.

- Čiji Bata, reče ? - upitah ja, a moj će ti Dule,

- Ma, pusti Luku, tata, lupeta nešto.

Nisam ja to veče mog Dula ništa više pitao. Mislim se, matematika je teška nauka, ni ja se sa njom nisam najbolje borio, a možda je i taj Bata neki Lukin rođak iz grada što mu račun bolje ide, pa došao da im pomogne.

Već sutradan, samo što smo od ručka ustali, moj ti Dule reče da mora opet do Luke,  da se preslišaju geografiju jer ih sutra čeka neka pismena vežba. Kad je pošao, tražio mi dvesta dinara da kupi neki pribor za školu i ja mu dadoh.

I tako prođe popodne, mrak se već spušta, a mog ti Dula nema. Iskren da ti budem, sa Obrenom sam imao neki dogovor oko posla za sutradan, pa sam ga više zbog toga nazvao, a bolje da nisam. Kako zaustih:

- Ej, Obrene, Stanoje je! - kad ti ovaj zaurla, umalo da slušalicu ispustim;

- 'oće li ta moja bitanga kući dolaziti, Sunce mu poljubim. Ceo dan provede kod tebe, a ja ne znam kud ću pre po avliji. Reci mu da se kući dovlači kako zna i ume, i dok ne ujarmi ku'ruze i da mi na oči ne ide.

Zaledio se ja, knedla mi u grlu stala, ni avaz da pustim. Pitam se gde je moje dete kad on svoje kod mene traži. Okrenu mi se ona moja soba oko glave, noge zaklecaše, samo što se ne preturi.

- Čekaj more, Obrene, pa moj Dule je još posle ručka otišao kod tvog Luke da nešto uče, tako mi je rekao, Boga mi jedinog, - a ovaj ti zaurla opet

- Gde kod mene, jesu li ti svrake mozak popile Stanoje. Tako je ovaj moj meni rekao, a tvog Dula očima video nisam danas. Gde su nam deca crni Stanoje ? - već šapatom upita.

Šta ću - kud ću, ledna mi majka. Skolale me crne misli, ženi ni reč ne prozborih, već se uputim do centra, a noge klecaju.

U tom stigoh pred zadrugu, a tamo, Bog neka oprosti, kao u grobu.
Tišina. 
Mrak se nadvio, mogao bi kakav iksan pomisliti da je na kraj sveta došao, ali ja znam da je ovo centar mog sela i da od kako znam za sebe neki inženjeri dolaze i premeravaju za one ulične bandere i to uvek pred kakve izbore. Posle se valjda, ti planove zagube, pa Jovo nanovo.

Presabiram se ja tako gde dalje da idem, čijoj kući da se uputim da dete nađem, pa kad se u trenu ne zaledi. Zavika neko, da prostiš - „Šta uradi, majku ti jebem nesposobnu“. 

Bog me ubio, ako me u onom mraku, srce za petu nije zagolicalo. Stojim onako zakočen, ne smem da se okrenem. Čekam 'oće li mi neko za vrat zaskočiti, kad se začu neki drugi glas „Pa, takooooo je, ajde breee“. Nasta graja kao na onom mitingu u gradu, kad su po nas poslali autobuse prošlog leta. Okrenem se, čujem lepo da galama dopire iz zadruge i to iz one naše bivše ambulante, samo što se ununtra ništa ne vidi od nekakvih slika zalepljenih na prozore i vrata. Dok stigoh do vrata, larma se utiša i ja kročih unutra, a bolje da sam onog trena u `ladan grob stupio. 

Unutra zadimljeno, kao da su strnjiku palili. Dva dečkića iz Gornje male stoje nad onim stolom sa rupama i drže nekakve dugačke pruteve, čovek bi pomislio sa tuča samo što nije počela. Ostali sede za stolovima, svi pod konac olovke drže u rukama i nešto zapisuju, a ja pouzadno znam da nijedan od njih olovku do sad uzim'o nije - nego za izbore. Na televizoru obešenom o zid neki kerovi jure zeca i svi zijaju k'o da je neka važna rabota u pitanju.

Moj ti Dule sedi pred nekom spravom što liči na televizor, a vidim lepo da nije i lupa po njemu, k`o da mu je ovaj, Bože me oprosti, majku ubio. Pored njega, sin popa Sreje, što nam deci veronauku predaje. Mlati ništa manje po svojoj „igrački“ i skida sa nebesa sve svece od Spasovdana do Petrovdana. 

- Dobro veče, čika Stanoje - skoči Luka Obrenov sa stolice k'o oparen, a za njim i moj Dule kad začu ovog.

- Tata, otkud ti? – zapetlja se ovaj moj kroz onu gužvu, umalo ne pade.

-  Šta, bre, otkud ja? Gde si ti ceo dan, Sunce ti poljubim i šta radiš ovde?

Gledam da l' da ga bijem odma' il` uz put do kuće, kad će ti meni Milisav Pampur, seoska pijandura i neradnik:

- Sedi, bre Stanoje, da bacimo jedan tiket...sačekaj malo. Vidiš da ti detetu krenulo na aparatu. – a kezi mi se sa ona tri prednja zuba bitanga koji kad na nečijoj svadbi naruči vinjak, aščiji kaže da baci čep od flaše.

Zaustih da me se okane, jer mi nije do razgovora, kad će ti za drugim stolom Pera Detelina :

- Neka ga Stanoje, mali ti je juče na sistem „skino“ pola Nemaca i Hrvata. Više će ti on ovde zaraditi nego ti na jagodama – dobacuje mi ništa veća bitaga od Pampura.

Jesenas je odveo na stočnu pijacu kravu i bez dinara se kući vratio. Otac ga pitao jel bar štranjku kući doneo. Da se nesrećnik obesi!

U trenu se setih se mog pradede Milutina, što mi je pričao kako je na Ceru puškom „skidao“ ove što je moj Dule nekim "sistemom" gađao, pa se oni posle godinu dana vratili; popali sve po avliji i oterali ga preko Albanije. Prođe me neka jeza, ko da su mi zlotvori već za vratom, uhvatim ovog mog bilmeza za ruku, pa kući.

Nama ovde više mira nema; decu smo zaključali po kućama; dana belog ne vide, a ja se stalno izvirujem prema asfaltu.

        'oće li oni stranci po svoje dolaziti?

NEVINO JE SKUPLJE

Подели

BEZ(IZLAZNOST) - Iz pera vodoinstalatera

http://sabackiportal.com/kolumne/bezizlaznost/

Iz pera vodoinstalatera

Nedelja popodne. Zavaljen u fotelju, gledam “Two and a half man” i pratim procente izlaznosti  na kajronu koji klizi s desna na levo, pri dnu ekrana. Bezuspešno pokušavam da pronađem simboliku u pravcu “klizanja” tričavih 29,30 %, na par sati pre zatvaranja biračkih mesta i dolazim do zakljućka da je ova televizijska “alatka” trebala da “pada”. Da me neko ne bi pogrešno razumeo, mislio sam da se kreće od gore prema dole. To bi imalo smisla, zar ne? Smer zaista nije bitan, jer većina današnjih kandidata nije svesna ni “da l` je pošla ili došla”, a da li znaju šta je levo ili desno ne treba trošiti reči. Sa druge strane, čitave generacije mladih i sredovečnih ljudi su godinama unazad u stanju hibernacije, bez ikakve najave buđenja. Priznajem, neki su se trgli na poziv mladog Gandalfa u vunenim čarapama, ali sam siguran da će se svi oni već od sutra vratiti na “dremku”. Pustimo sad bojkot izbora… gotovo polovina Srbije bojkotuje život. Dokle?

Zvoni mi telefon.

– Dobar dan. Da li sam dobila vodoinstalatera?

– Dobar dan. Jeste. Izvolite.

– Da li radite nedeljom? Ne radi nam bojler…eto, baš danas.

Zaustih da joj odgovorim:

“Gospođo, danas zakazalo pola Srbije, a vi se čudite zbog jednog grejača bojlera.” –  prećutim, naravno.

– Radim, gospođo. – sramota me da je odbijem; nezaposlenost svedena na promile, a ja da tražim izgovor za nerad zato što je nedelja – Dajte mi adresu.

Dok odvrćem flanšnu, na vratima kupatila pojavljuje se muškarac. Pozne tridesete, atlet majica, šorc, podaduo i neobrijan.

– Šta je majstore, keva kaže da je crk`o bojler.

– Crk`o.

– Mamu mu je.em…a, kad će biti gotov?

– Za pola sata.

Odlazi. Čujem razgovor iz dnevne sobe.

– Jesi mi kupila cigare?

– Jesam, sine. Tu su na komodi. `ajde da ti majka da da nešto jedeš, pa da odeš na glasanje. Tata i ja smo bili jutros.

– Ljubice, smaraš me neviđeno. Baš će moj glas nešto da promeni! Kakvo, bre, glasanje?  Sad će Arsenal. Aj, daj mi da jedem i ne lupaj više gluposti.

Muk.

Nakon petnaestak minuta, pakujem alat i izlazim u predsoblje.

– Šta je majstore, gotovo, a? Ljubiceee, majstor završio, aj plati čoveku!

Lebac…

Piše: Aleksa Neopevani (http://aleksaneopevani.blogspot.rs/)

GLASAJTE ZA MENE

Pod punom materijalnom i moralnom oskudicom...dakle, u govnima do guše, izjavljujem pred vama, čitajućim gradjanstvom, da sam teškom mukom doneo odluku da ponizim sebe i svoje najmilije tako što ću u najskorije vreme formirati političku partiju.

S obzirom da sam potpuno anonioman kada je javnost u pitanju;  bez preko potrebnih titula dr., mr.i slično, smatram da bi učlanjenje u neki od postojećih kartela, za moje godine bilo gubljenje vremena. Naime, svestan sam da bi put do vrha i kajmaka, čoveku moje reputacije bio popločan lepljenjem plakata, zabadanjem flajera u poštanske sandučiće, lomatanje širom domovine uz neizbežno grčenje po autobusima sa sendvičem i litrom "knjaza"; dranje po trgovima, mostovima, sveže asfaltiranim drumovima, mahanje barjacima i slikama Kuma. Nakon višegodišnjeg grlenog podrviskivanja, sa dovoljno sreće, lokalni kapo bi me primetio i ukazao poverenje koje bi se ogledalo u skeniranju ili prskanju kažiprsta svih onih koji u nekim od "onih" nedelja nisu sa pomenutim delom gornjeg ekstremiteta imali preča posla - recimo, da ga postave na čelo. Pst... vama ću reći, ali da ostane medju nama - bolje da su ga turili tamo...znate gde.
Elem, nakon ukazane časti i neizbežne "dnevnice", izmenjalo bi se još dosta crvenih meteoalarma dok se ne bih uvalio u neki gradski O(d)BOR i imao priliku da i ja nešto zaserendam za lokalne medije. Kako priroda nalaže, nakon medijskog istupa, nastupio bi period "komšijskog poverenja" koje se ogleda u "završavanju" raznoraznih formulara po raznoraznim upravama, overe uputa za magnetnu i koje čega još kako bi formirao svoje stado i  već nakon "prvog uzorka" u smiraju jedne od "onih" nedelja povećao rejting kod alfa-pastira. Medjutim, svi znamo da se bez "ćage" ne može dalje od lokala i zato bi posle svih tih godina dokazivanja "podobnosti", morao da žrtvujem još barem, brat-bratu,  jedno pet meseci mukotrpnog studiranja i dva meseca za master.
Dakle, dug period , a ja toliko vremena nemam.
Želim odmah da budem prvi!
Nezadovoljnih uvek ima, treba ih samo sastaviti, a to je, siguran sam, u ovoj našoj "stradiji" lakše nego bilo gde na planeti.

Nama na ovcama i  Novi Zeland zavidi!

Za početak, postaviću astal negde u blizini gradske skupštine. Kozmetički pripremljena kćerka i njeni drugari  iz odeljenja će presretati sluđene. Ko se upeca i zastane, biće navučen besplatnom članarinom. To uvek pali - što je džabe i Bogu je drago. Dakle, bez prevelikog ulaganja, ako se izuzme punjeno belo sa svim prilozima za novinara koji će čitav performans "objektivno" predstaviti javnosti.
Nakon toga, pristupiću ozbiljnom selektovanju kadrova kojima ću ukazati poverenje prilikom formiranja predsedništva. Veoma je važno da se odmah u startu odreknem svih koji su ogrezli u radnom iskustvu.
Zašto? Prosta stvar.
Svi koji su kontaminirani radnim stažom predstavljaju latentnu pretnju osnivanju udruge koja za cilj ima silovanje onih koji žive od sopstvenog rada, jer bi im u jednom trenutku mogla proraditi savest, a to je upravo ono osećanje koje isključuje bilo kakav napredak u ovoj branši.
Ma, sve će da se skocka, videćete. Teorija verovatnoće je dokazana nebrojeno puta, što potvrdjuje i činjenica da sam potpuno blokiran kada je u pitanju davanje naziva mojoj budućoj partiji!?
Aman, ljudi, dajte neki predlog, smućkajte nešto što već ne postoji od reči: srpsko, narodno, demokratsko, liberalno, radikalno, levo desno..., pa da nastavim.

Čas biologije u prirodi

Da vam ispričam

Sinoć sedim na klupi u mom naselju (trkalište) i uživam u prijatnom dašku ruže vetrova. Oko mene se vodi simpatično prepucavanje dečaka koji igraju žmurke i grupe devojčica koje iz prikrajka veselom grajom odaju položaj skrivenih. U jednom trenutku, nasmejan dečijim nadmudrivanjem, primetim kako se neka druga grupica dece na nekih tridesetak metara od mene, "IGRA" sa mladom stabljikom posadjenom ove godine, savijajuči je do zemlje tako, da ono malo olistalih grančica "briše" prašinu pored klupe na kojoj sede njihovi roditelji. 

Ni sad nisam siguran da li sam pravilno postupio, ali da jesam instiktivno - priznajem. Povikao sam :
"Ostavite to drvo, treba da vas je sramota...i vas i vaše roditelje".
Drvce je prestalo da se drmusa, ali se sa klupe začuo glas majke:
"Kome se ti to obraćaš?"
Naravno, ko se nekada prepirao, pretpostavlja da je usledilo "tebi se obraćam", a onda nešto u smislu "ko si ti, da mi se obraćaš".... Napominjem da je prepirka bila i više nego civilizovana tj. bez psovki, teških reči i uvreda. Elem, ko se nekada prepirao (sa ženom), pretpostavlja koliko to može dugo da traje, pa da se ne bih dovikivao i uznemiravao ostali rashladjeni narod oko sebe,ustao sam i pošao prema mom sagovorniku. Dok sam prilazio klupi, usledilo je "Šta je, `oćeš sad da nas biješ?", a zatim i druga rečenica koja me potpuno blokirala i ostavila bez teksta "Šta `oćeš ti, ja sam profesor biologije!!!"
Okrenuo sam se i u neverici vratio nazad. Uostalom, šta bi se tu moglo dodati?!
Ni manje ni više nego PROFESOR BIOLOGIJE..ej, bre!!!
Nešto kasnije, jedan čovek mi je u prolazu šapatom rekao :
"Svaka ti čast, brate, ja sam hteo nešto da kažem, ali se bojim. Predaje mom sinu."
I tako...

DAN POSLE GREJS PERIODA

Ulaskom u unutrašnjost ogromne sive kocke bez ijednog prozora, razbijen je mit da "radnja bez izlog - ne biva". Praznih džepova i stomaka, a da je apsurd još veći - povrh svega najgladniji seznacija, hrlili smo u potocima da se stupanjem na pokretne stepenice, bez ijednog učinjenog koraka, integrišemo u  društvo savremenog sveta.  

Hodnici su blistali šarenilom štandova iza kojih su nagletovani dečaci i devojčice, što osmesima-što mirisima koji su se razlegali sa minijaturnih švedskih astala budili čula i širili nepca. Naime, napokon se neko setio da razvakumira južnoameričku govedinu upakovanu u zlatiborski celofan i da nam otvori nove vidike -  da nije sve u parizeru i "srpskoj domaćoj".  Korak dalje, sa sličnih pultova, odzvanjali su glasovi telala svih mogućih banki, šireći „radosnu vest“ da je došlo vreme kada je svima dostupno da u kuhinju uglave regal frižider, u dnevne i spavaće sobe obese goblen televizor, a vrhunac svega da svaki član porodice napokon može imati samo svoj laptop. 

Nakon ovakvih i sličnih vizuelno-jevandjelskih predstava, cirkus je mogao da počne, a bogme i da se kolica poguraju, jer je domaćin "zaboravio" (gle, čuda) da na vreme naruči one male crvene korpe. Ne, niko tu nije napravio propust...jednostavno, košarice će doći kasnije. Sve u svoje vreme!

Dilemu oko toga kolika je dozvoljena nosivost zapreminskog prostora pomenutih kotrljajućih vagoneta, ubogoj svetini veoma jasno su  razrešili sadržaji napelnica na rukohvatima istih, gde je sasvim koncizno pojašnjeno da će "platiti manje, ako uzme više".

Tada je sve počelo!

Muževi su "priznali" svojim suprugama da im već duže vreme domaće pivo stvara gorušicu i da je ovo prilika da isprobaju stranjska koja su za "nijansu" skuplja. Supruge su osećajući potrebu da uzvrate na ovaj gest iskrenosti svojih muževa, „otvorile dušu“ skidajući sa polica tegle ajvara i kiselih krastavčića, uz obrazloženje da ni vinobran više nije ono što je bio...“pa, pogledaj mi samo nokte“. Sa svih strana, čulo se  molećivo „mama, pliz, pliz, pliz...ja ovo nisam nikad“, dok je u pozadini Luj Armstrong svojim „baršunastim“ glasom pevušio „What a wonderful world“ umirujući moždane talase kupaca, što je na kraju i bio cilj domaćina...neka se guzica pita. I tako do vrha! Na kraju, s obzirom da je dogovor sklopljen još kod kuće o nabavci samo preko potrebnih namirnica i tehničkih uredjaja u potpunosti „ispoštovan“, pristupilo bi se voziću ispred kase. Sve ide kao po loju, a tek plaćanje...pa, to je fant(pl)astično! 

U povratku kućama, a  prolazeći pored onih malih dućana gde smo još do juče imali svoj blanko potpisan ček prihevtan spajalicom na „samo našem“ listu papira sveske A4 formata, neki su se podrugljivo smeškali uz zakletvu „nećete me više derati, mamicu vam lihvarsku“. Drugi su opet bili umereniji dok su značajno konstatovali da će „veliki pojesti male“, a da su pritom prenebegli činjenicu da će i sami uskoro postati „obrok“, s obzirom da srednji odavno ne postoje.

Kako god, sve nam je bilo na dohvat i svega smo bili željni, a da pri tom ništa nismo morali da plaćamo. Pare? Ko jebe pare! Sve što je bilo potrebno je parče plastike i pamćenje četvorocifrenog PIN broja. Pinovanjem smo navlačili u svoje domove sve bez čega do tada nismo mogli da živimo, pritom skupljaći bodove  koje bi zatim kompenzovali za preko potrebnu dormeo posteljinu i tiganje za dinstanje na "suvo". Trčali smo i vozili bicikla, u mestu, po spavaćim sobama, a uveče uglavljeni u memorijske jastuke čatovali sa svojom decom razdvojeni rigips zidovima.   

        

Medjutim, sve što je lepo ima kraj, pa tako nije proteklo mnogo od "grejs perioda" dok nisu sumirani prvi rezultati kompulsivne kupovine izazvane virusom nazvanim "vikend po(s)niženje. "Neophodni" uredjaji bele tehnike su nas veoma brzo zavili u crno, tako da nam je kupovna (ne)moć, pristiglim ratama za sve i svašta praznila police frižidera, a stražnjica prisiljena na neočekivani povratak sa troslojnog finog na  "šmirgla" listić kupone. Garantni rokovi su prošli, tehnika se kvari kao da u kalendar gleda, a mi je pakujemo po podrumima i tavanima čekajući neka bolja vremena kada će i njihov servis doći na red.    

Ipak smo mali i nedorasli, zar ne?

            Kakav lep svet ... je bio.

BUDUĆNOSTI, MOLIM TE OPROSTI

Na samom početku moram priznati da je odrastanje moje generacije upražnjavanjem školske lektire, “Politikinog zabavnika” i stripova “Zlatne serije” uz TV kanale - komada tri, imalo svoje posledice po naše roditelje i ostali pošten svet. Manjih ili većih razmera. Kako kad.

Naveo bih par primera u kojima sam bio glavni akter :

Vreme letnjih raspusta je podrazumevalo višednevne posete rodnoj kući moje majke (znate, moji su sa sela), pa sam tako usled praćenja serijala o Tarzanu, polomio nekolicinu mladih grana dedinih trešanja i osetno smanjio prinos mleka prestravljenih “simentalki” celodnevnim urlikanjem po dvorištu sa dlanom na ustima.

Narednog leta, fasciniran indijancem koji je odgajio Komandanta Marka, zapalio sam "vigman" napravljen od snopova šarovine šaljući dimne signale svom vršnjaku iz susednog sokaka, a u pokušaju da spasim svoj "dom", nisam primetio da su "užarene" reči mojih hijeroglifa stiglе i do senjaka...ne bih da se ponovo prisećam ishoda. Oponašanje omiljenog strip-junaka prekinula je misija "pozajmljivanja" komšijskog psa privezanog ispod magaze, jer mi je od svih u okolini najviše ličio na Floka. Taj nesrećnik mi se otrgao (dakle, suvišno je reći - k`о pušten sa lanca),  upao u kokošinjac i pridavio "sultana" pomenutog harema, pa je predveče, zavezan u džak, odvezen u "nepoznatom pravcu" na traktorskoj prikolici. Osećaj tuge za svojim potencijalnim vernim pratiocem nije mogla da potisne ni činjenica da mi najljući neprijatelj, svojim kukurikanjem više neće otkrivati položaj dok maskrian u komšijskom plastu sena  vrebam patrole "crvenih mundira" oličene u  grupi umornih kopača kukuruza koji se u smiraju dana vraćaju svojim kućama.

Već sledeće godine, navukao sam se na "Mister No"-a i  dane provodio sedeći u kabini dedinog traktora zamišljajući da pilotiram "pajperom" iznad amazonskih prašuma. Sve dok jednom prilikom, u nameri da se katapultiram nisam pritisnuo crveno dugme na instrument tabli i sa sve  "Rakovicom 65" aterirao u isti onaj senjak od prošlog leta. Kasnije sam, nakon pročitane lektire, sa drugom Haklberi Milisav Finom, nošen idejom da napravimo veštačko jezero, pregradio seosku rečicu džakovima napunjenim peskom, pa je zbog nedostatka vode za navodnjavanje njive jednom meštaninu propao čitav godišnji rod mladih krastavčića.

Za mog dedu, nakon svih šteta i odšteta koje je zbog mene plaćao, uprkos brojnim ulogama koje sam odigrao, do današnjeg dana ostao sam samo „Denis napast“.

Prisećanje na taj seoski “omaž” budi u meni zadovljstvo i ponos, činjenicom da prepoznajem razliku izmedju guske i ćurke, ovce i svinje ili sena i slame; da sam naučio kako da izbegnem žuljeve na rukama kada sam “primoran” da se latim lopate, ašova ili sekire, kao i da prilikom izleta u prirodu, bez dvoumljenja, prepoznam razliku izmedju šumskih jagoda i otrovnih bobica ili izmedju jestivih gljiva i onih koje možeš pojesti samo jednom!   

Stambeni blok u kojem sam živeo pretrpeo je daleko manju "kolateralnu" štetu, iako je dece bilo za "izvoz" (čike koje su kasnije vodile državu su to očigledno shvatile bukvalno). Materijalna je prouzrokovana uigravanjem akcija Van Bastena i Rud Gulita, pa je iza mog i detinjstva mojih vršnjaka ostalo komšijsko sećanje na nekolicinu polupanih prozora stanova niže spratnosti i ulubljena vrata čika Mirkove garaže, dok je ova druga - nematerijalna, čika Velimiru iz 17-ice hronično poremetila duševni mir usled "vatrenih obračuna" izmedju lopova i žandara  u onom “smaračkom” terminu od 3 do 5 popodne. Nemoćan da se izbori sa ovom maloletničkom devijacijom, odselio se u drugo naselje, ali je očigledno da ni tamo nije našao mir! Naime, pre par godina me je prilikom porodične posete jednom fruškogorskom manastiru, u porti dočekao protosindjel Teofan sa sve prstom na ustima kao znakom upozorenja da se obuzdam, a da prethodno ni reč nisam progovorio. Pokušao sam da mu se izvinim za vreme predjašnje, ali me čika Velja, monaškom prozorljivošću prekide na pola rečenice : "Sine, sve je to volja Božija!"

Ne znam šta bih još mogao da dodam o mojim i nestašlucima svojih vršnjaka, ali ja zadržavam pravo na svoje mišljenje tvrdnjom da su to sve bile bezazlene dečije igre.

Sa druge strane, "čikali" i "tetkali" smo svakoga ko je imao godine naših roditelja, pridržavali im vrata liftova i u školi nastavnicima odlazili do pekare po doručak, a bez da nas na to "opominje mati" (u današnjem prevodu - "Neka ide sam, nisi ti ničiji sluga"). U to vreme, naše komšije nisu svoje automobile farbali parcijalno, zbog obesnog "ekseranja", a uniformisani grafiti u obliku srca sa znakom plus izmedju dva imena (važno je napomenuti da se radilo o jednom muškom i jednom ženskom imenu) predstavljala su jedini oblik gradskih murala koji svojom sadržinom, potpuno sam siguran, nikome nije izazivao osećaj gadjenja. Naposletku, posadjene mladice po gradskim parkovima narasle su danas u stabla pod čijom hladovinom se danas igraju naša deca. Tačka! 

Ako medju čitaocima ovih redova (da li uopšte neko ovo i čita) ima mojih “ispisnika” nadam se da se sa setom prisećaju vremena kada se gledanje televizijskog programa za decu završavalo  par minuta nakon 07,15 p.m. Najavnu špicu Dnevnika slušali smo ušuškani u krevet, spremni za počinak, a uzgred, sada sam uveren da su moji roditelji u toku večernjih sedeljki sa komšilukom osipali “drvlje i kamenje” po nastavnicima, lekarima, policajcima i ostalom soju. Samo, ja to nikada nisam čuo! Dakle, neko bi se uspavljivao čitajući pomenuta štiva, neko je pogledom „prelistavao“ postere na zidovima sobe zamišljajući sebe na koncertnim binama ili terenima stadiona i sportskih hala, dok su oni najhiperaktivniji tonuli u san bez posebne pripreme.  

Eh, problem je što taj osećaj veoma brzo nadvlada žaljenje I bojazan zbog nedostatka smelosti (kako bih to drugačije nazvao) da svom desetogdišnjem detetu oduzmemo daljinski ili isključimo računar, ako ne u pomenutom terminu, a ono bar u neko pristojno vreme. Nedavno sam čuo jadikovanje jedne majke kako ujutru ne može da razbudi svoje dete (drugi razred osnovne), dok je sagovornica savetuje da mu skuva kafu. Kod nje je, kako sama kaže, uspelo!

Nemojte da se lažemo i tražimo opravdanja u tome kako su danas druga vremena i kako je “normalno” da pre dečijeg počinka, u san prethodno utonu roditelji.  Granica ne postoji i godinama se pomera. Sate ispred monitora, koje smo im priuštili „iz najbolje namere“, polugodišnjim nadogradnjama konfiguracija  kako bi mogli da „poteraju“ najnoviju igricu, nesvesno oduzimamo od njihovog detinjstva, od zdravog odrastanja i saznanja bez kojih njihovi životi u budućnosti nemaju perspektivu.

Novo „multimedijalno“ vreme donelo je svoje breme. Naša deca se emancipuju (prava reč na pravom mestu) crtanim filmovima u kojima više nema ljudi. Nema domaćih i divljih životinja. Sada neke spodobe sakate i ubijaju neke druge spodobe, a glavno oružje u ovim sukobima su „specijalne moći“ – šta god to značilo, a znači da deca iz stvarnosti prelaze u virtualne lavirinte u kojima ostaju zarobljeni i poprilično „prazni“. Da ne govorimo o internetu i igricama kojima se sadašnja deca zabavljaju, bez ikakvog ili beznačajnog roditeljskog nadzora. Evo i primera!

Kompjuterska igra “GTA“ (jedna od najpopularnijih) počinje tako što se neki momak iz „geta“ vozika biciklom po kraju, a onda po volji igrača (što znači – hoće li pritisnuti T ili R na tastaturi) presretne prvi automobil, izvuče vozača kroz prozor, izdeveta ga kao konja, a zatim sedne u isti taj auto i pravi nevidjena sranja po gradu. Sve po fazama : prolazak autom na crveno, otimanje torbi staricama, pljačkanje prodavnica, prebijanje učiteljice koja prevodi djake preko ulice, upad u policijsku stanicu i prangijanje po organima reda, rasturanje droge, preprodaja oružja na kamione i ... nema kraja.  Dakle, današnji klinci upravljaju glavnim junakom koji je nevidjena bitanga i  uz to nikada ne završi na mardelju. Ne predaje se živ, a to znači da kada ga „koknu“,  dete ide na LOAD GAME, pa se avantura nastavlja i  vrlo važna činjenica je da nema kraj. Razmislite o tome da li se on u toku ovakve vrste “zabavljanja” poistovećuje sa nasilnikom ili žrtvama njegovog nasilja ! Pomenuta igrica je samo kap u moru sličnih i sve se mogu igrati online i sve su na „klik“.

Da se razumemo ! Gledali smo mi kada Tarzan zarije svoj nož u srce razjarenog tigra, kako Džon Vejn iz "Smit i Veson"-a skida sa neosedlanih konja pomahnitale Apače i kako Dok Holidej, pijan kao tresak, iz kolta sa pozlaćenom drškom pogađa posred čela plaćenog revolveraša. "Gutali" smo stripove gde Kapetan Miki (onaj sa razdeljkom) pošalje u večna lovišta polovinu plemena Sijuksa ili kako Zagor Te-Nej  likvidira bandu lovokradica; što kamenom sekirom - što revolverom. Naposletku, nedeljno pre podne bilo je rezervisano za "Dozvolite da se obratim" i medjusobno satiranje partizana i Nemaca u koaliciji sa domaćim izdajnicima ("ginulo se za slobodu nemo"). Bata i Smoki su pobili više...ma, to je suvišno.

Značiii, ako nas sećanje služi, bilo je nasilja, tuča i ubistava; bilo je - priznajem. Ali, svakoj priči ili pokretnoj slici prethodio je prolog u kojem smo mogli da JASNO shvatimo ko će u priči biti pozitivac, a ko onaj koji će na kraju da “zažali što je majčino mleko sisao”.

A, KRV!?

Kod ovih novih (Pokemona, Bakugana, Ju-gi-o...) junaka, krv teče u potocima, a o pornografiji koje im "Princeze sirene" dočaravaju u punom svetlu - neki drugi put. 

Za razliku od onog starog Spartaka čiji je završni potez mača bio i poslednji prikaz sekvence, ovaj današnji odstranjuje ruke i noge svojim protivnicima ostavljajući  posmatraču da se par trenuraka "edukuje" prikazom vensko-arterijskog sklopa isečenog uda. Sada, onaj isti metak kojim je nekada inspektor Kalahan pravio "suve" rupe u grudima pljačkaša banki, razmaže eritrocitima čitavih 42" ekrana u HD tehnologiji, kada Lijam Nison uzme stvar u svoje ruke i bez pojave ijednog policajca u filmu oslobodi svoju ćerku od otmičara. Ne znam više šta je "udarni termin", ali to se prikazuje od jutra do sutra.  

Dakle, naši klinci, hteli mi to da priznamo ili ne, kao neprikosloveni vlasnici daljinskih upravljača i "miševa" imaju pristup i više nego "nacrtanim" prikazima navedenih scena, a pri tome su uskraćeni za poruku, koja je nekako “slučajno” zamagljena, da je suština sukoba dve zaraćene strane ustvari trebala biti borba izmedju dobra i zla. Tako se, na primer, može videti kako otmičar sklapa prijateljstvo sa detetom koje je prethodno oteo od svojih roditelja ili kako plaćeni ubica odgaja devojčicu iz komšiluka, pokriva je pred spavanje i peva uspavanke! Potresne priče, zar ne!

Rezultat ovakvog (ne)pristupa fenomenu, već pomenute "multimedijalne edukacije", dovodi do toga da ta ista deca i oni koji su još uvek "deca", ali samo za svoje roditelje, gube kontakt sa realnošću, moralnim i zakonskim normama, pa već dovoljno "poljuljanim" stavom prema autoritetetima, "pišu" neke svoje kodekse i nestaju iz društva kojem su po prirodnom sledu stvari  trebali da pripadaju. Danas je normalno da više lajkova na fejsbuku dobije bitanga  kada objavi video klip u kojem deli "aplauze" svojoj razrednoj, nego dečak koji postavi fotografiju diplome sa državnog iz fizike. Sve što je na dohvat ruke se lomi, krši I uništava. Desetogodišnjaci prebijaju i pljačkaju starce na ulici po sistemu "slučajnog uzorka", a nešto starija "deca"(e, ko nije shvatio- sad hoće) poučeni primerom holivudskih zvezda dele pravdu po svom nahodjenju šutirajući nedužan narod u stilu spartanskog kralja Leonide.

Kad malo bolje razmislim,  “nesam ja školuvan” za detaljnije analize, a samo baza ove teme ima materijala za jedan višetomni roman.

Školovani, ne trudite se uzalud.  Oni na koje bi se to “gradivo” odnosilo, ne bi ni čitali.

PS   Izdajem stripove – besplatno (u prevodu - free )