(NE)KULTURA STANOVANJA

Nisam, brale, nešto vičan ovom pisanju i n'umem da se izrazim k'o naš pop Sreja, al` ti se moram izjadati za nevolju što me snađe kako sam deci stan u gradu kupio. Jes` da ćeš se sad pitati odakle meni pare, al` pravo da ti velim ni sam nisam načisto kako se nategoh na ovu krizu i muku. Morao sam da domirim i nekim kreditom, al' neka je zdravlja. Pa, valjda sam i ja neki domaćin. I nad imanjem, a Boga mi, i međ ukućanima. Red se mora znati i svaki koji svoje mesto za astalom ima, mora i da ga zasluži. Da tako nije, još bi se sudarali po avliji i gledali u nebo. Ovako, sve radi kao sat. Svaka se rabota dogovori, a ja vodim računa da niko od čeljadi ne zapne toliko da mu se rad posle ogadi.

I da znaš! Jedna stvar je mnogo bitna i tu sam najteži. Kuća i avlija moraju vazda biti čiste i uredne. Seljaci jesmo, al` smo i ljudi.

Aljkav čovek ti je već pola bede. Možeš se prosipati blagom i šepuriti nagizdan međ` svetom, ali ako goste primaš u kakav brlog i kaljugu, od mene ti ni Pomoz Bog. S druge strane, opet, vidiš ubogog naroda što težači i nadniči gde stigne, ali im pred trošnim kućama možeš decu pustiti da se igraju do mile volje. Takve pozdravljam i posetu uzvratim.

Deca su mi dobra; ljudski. Dve ćerke su mi srednjoškolke, a mlađi sin još osnovac. Svi odlični đaci i za primer. Pa eto, kako se starijoj i mlađa u gradu priključi, reših da im kupim nešto što će biti nji'ovo, jer ne zna se šta nosi dan, a i dokle će me snaga i zdravlje služiti.

Kako se deca odseliše, a prođe skoro godinu dana, ja u goste išao nisam. One dolaze svakog vikenda, a mene muka pritisla da zapnem kol'ko mogu i nemarim više 'oće li mi se rabota ogaditi. Stižu rate iz banke, kao da oni tamo samo mene na dugu imaju, ali neka. Obavio sam posao, kažem u sebi, pa sad trpeti moram.

Nego, pre neki dan, žena mi pred štalom ugane nogu, te ni sebe da usluži ne može, a deca zapela da im se neke pare spreme za školu. Šta ću, ostavim oranje, pa u grad. Gledam da se ne zadržavam, kući pos'o čeka, pa pravo ćerama u stan. Prepoznah onu zgradu po fasadi još dok sam skret`o u ulicu. Lepo izgleda, velim u sebi. Novo i blista.Na svu muku što sam u žurbi, ter'o sam auto dva puta u krug da nađem mesto za parking. Nigde ni šibicu ne možeš spustiti. Na kraju, računam, veliko je ovo naselje i neko će od ovolikog naroda u grad, posla kakvog radi, te sačekah u kolima da mi se prilika ukaže.

Ne potraja ni minut i ono stvarno jedan dečkić, da l` i dozvolu ima prozuja kraj mene u nekakvim kolima bez kabine. Da sam juče, Bog nek oprosti, na onaj svet otiš`o, mislio bi` da se bez krova samo traktori prave i da samo seljak za volanom može da kisne. Prosta mi duša, al` sad vidim da nije tako. Uparkiram se ja tako na njegovo mesto i opet srećan što nisam ček`o dugo zaključam kola pa pred zgradu. A tamo, moj brale, imam šta i videti. Posred trave što je tek nikla, ispred samog ulaza neko ostavio besnu limuzinu! Crna kola, al` crna i sva stakla na njima, Bože me se oprosti, k`o da su za sa`rane. Točkovi nisu ništa manji od oni' na mojoj Rakovici, a kako su legli po mladim vlatima, rek'o bi čovek da su kola puna `šenice. Gledam, pa se mislim da l` nije onaj mladi pop iz šurakovog sela kod koga došao u posetu, jer on isti ovakav tera. Ko će ga znati, ako nije on možda je koga drugog kakva muka naterala. Svako danas nešto goni, a mesta malo.

Gledaj, more Stanoje, svoja posla, pomislih dok krenuh uz stepenice, ali ni misao ne dovrši kad me nešto, Bože blagi, lupi posred šešira. Imam šta videti, moj brale, al` i omirisati. Neko mi pola ručka izruči na glavu i dok ja podiže pogled ne bi' li vid'o koja me domaćica ovako počasti svi prozori već zatvoreni. Mislim se ja opet u sebi, a više u šali, ovde se moj Stanoje ne ostaje gladan, jer 'rana pada sa nebesa! Podignem šešir, pa već oprezniji pođoh u zgradu spreman na još kakav napad. Uvatih se za bravu, kad 'oćeš. Vrata od zgrade zaključana. Bogo mili, pitam se kakva li bi bruka u selu pala da mi neko u sred bela dana dođe pred zamandaljenu kapiju, al` opet neka, ako je ovde takav red nemam ništa protiv. Snađoh se nekako sa onim dugmićima, te pozvonih deci i uđoh.

E, moj brale, kako sam u hodnik kročio, a bolje da sam u crnu zemlju propao, ne znam kud` da pogledam da l` od tuđe, da l` od svoje sramote. Zar moja deca u ovakvom brlogu žive ? Zar ovako kuće gradske izgledaju? Ne možeš od smeća i papira pobacanih korak napraviti. Pitam se, čemu im služe oni sandučići za poštu kad je sve po podu razbacano. O zidovima da ti ne pričam. Možeš da čitaš do mile volje : "Tetka ja sam bila, a ti nisi kući", "Menjam kevu za kablovsku", "Džaba ste krečili", "Koljem po kućama", "U vaš sam se podrum razočar`o grdno, siš`o sam da serem, a samo sam prdno", "Vučiću pederu" ... "Danka je kurva". Bože me se oprosti, dalje nisam smeo ni čitati, da kakvom nesrećom ne naiđem na ime svoje dece. I samo što pomislih da sam imao sreće što sa mnom u grad ne krete i komšija Vesa da kupi `ranu za piliće, ne znam kud bi od sramote gledao, u tom stiže i lift, al` oćeš. Otvorim vrata, a preda mnom zinula pećina, samo da medved kakav iskoči. Nema svetla, a ja ni po danu ne vidim kako treba. Kako da potrefim sprat iz jazbine, mislim se, pa zatvorim ona vrata i udarim uz stepenice.

Već ti rekoh, da sam u žurbi bio, tako da sa decom tek koju prozborih i kretoh nazad ne bi` li stigo za vid`a. Upitah ih, nije da nisam : „Crna deco, kakav je ono nered dole, zar se to ne da malo uspremiti i očistiti, a one u glas „ Nije to naš posao tata, svi u zgradi zajedno plaćamo čistačicu. Tako se ovde radi." E, jabuke tatine, niste se ni okrenule u gradu, a već znate kako se ovde radi. Pa, ko može za svima vama trčati sa metlom i korpom po čitav dan i strugati one brljotine sa zidova. Da je zlatom plaćate i da šest ruku ima, ne bi ta mučenica mogla za vama pospremiti.“

Nego, krenem ti ja iz stana, niz stepenice malo žurnije i tačno između prvog i prizemlja ugazih nešto mekano. Stanem onako umazan i imam šta i da vidim. Ni manje ni više nego, da prostiš stadoh u pseću...znate već šta, da ne „lajem“. Sramota me bilo, brale, k`o da sam se ja, da izvineš olakš`o. Otkud se ker u zgradi uneredi, taman se zamislih kad me prenu lajanje iz stana broj 5, vratim se gore, a tamo na vratima piše i ko živi u njemu, samo što ja nisam zapamtio jer bi do mraka ostao.

Neka gospođa sa dva prezimena, pa ispod nje stoji i domaćin, al` on ima samo jedno prezime. Kako je keru ime nisu na vratima napisali, a ja zbog njega najviše i stao da čitam. Šta ću, nesrećnik, izađem napolje, protrljam onu usranu cipelu kroz travu, kad me nešto žacnu po tabanu, kao da me osa ubode. Podignem onu nogu, bolje da mi je otpala, kad imam šta i da vidim. Nekakav špric mi se zab`o kroz cipelu, sve sam zvezde video u sred bela dana. Mora da je ovom narodu dozlogrdilo od silnog čekanja po ambulantama, prođe mi kroz glavu, pa rešio da sam sebi `nekcije udara.

Iščupam ti ja tako onaj špric iz cipele, pa se mislim da nogu malo zaperem rakijom kad dođem kući. Tako se mi u selu lečimo. Mislim.. ima za to još jedan lek, al` gde ću ovde. Pred svetom.

Stignem šepajući do kola, stavim ključ u vrata, pa vidim da nisam ni morao. Brava se nešto proširila, može u nju stati francuski ključ, a vrata otključana. Uđem i vidim da više u kolima ne VIDIM radio. Vire neki patrlji od kablova, uvijaju mi se pred očima i kao da sikću : „Pali kola, Stanoje crni, pa kući iz ovi` stopa. Nije ova sreća za nas".