DAN POSLE GREJS PERIODA

Ulaskom u unutrašnjost ogromne sive kocke bez ijednog prozora, razbijen je mit da "radnja bez izlog - ne biva". Praznih džepova i stomaka, a da je apsurd još veći - povrh svega najgladniji seznacija, hrlili smo u potocima da se stupanjem na pokretne stepenice, bez ijednog učinjenog koraka, integrišemo u  društvo savremenog sveta.  

Hodnici su blistali šarenilom štandova iza kojih su nagletovani dečaci i devojčice, što osmesima-što mirisima koji su se razlegali sa minijaturnih švedskih astala budili čula i širili nepca. Naime, napokon se neko setio da razvakumira južnoameričku govedinu upakovanu u zlatiborski celofan i da nam otvori nove vidike -  da nije sve u parizeru i "srpskoj domaćoj".  Korak dalje, sa sličnih pultova, odzvanjali su glasovi telala svih mogućih banki, šireći „radosnu vest“ da je došlo vreme kada je svima dostupno da u kuhinju uglave regal frižider, u dnevne i spavaće sobe obese goblen televizor, a vrhunac svega da svaki član porodice napokon može imati samo svoj laptop. 

Nakon ovakvih i sličnih vizuelno-jevandjelskih predstava, cirkus je mogao da počne, a bogme i da se kolica poguraju, jer je domaćin "zaboravio" (gle, čuda) da na vreme naruči one male crvene korpe. Ne, niko tu nije napravio propust...jednostavno, košarice će doći kasnije. Sve u svoje vreme!

Dilemu oko toga kolika je dozvoljena nosivost zapreminskog prostora pomenutih kotrljajućih vagoneta, ubogoj svetini veoma jasno su  razrešili sadržaji napelnica na rukohvatima istih, gde je sasvim koncizno pojašnjeno da će "platiti manje, ako uzme više".

Tada je sve počelo!

Muževi su "priznali" svojim suprugama da im već duže vreme domaće pivo stvara gorušicu i da je ovo prilika da isprobaju stranjska koja su za "nijansu" skuplja. Supruge su osećajući potrebu da uzvrate na ovaj gest iskrenosti svojih muževa, „otvorile dušu“ skidajući sa polica tegle ajvara i kiselih krastavčića, uz obrazloženje da ni vinobran više nije ono što je bio...“pa, pogledaj mi samo nokte“. Sa svih strana, čulo se  molećivo „mama, pliz, pliz, pliz...ja ovo nisam nikad“, dok je u pozadini Luj Armstrong svojim „baršunastim“ glasom pevušio „What a wonderful world“ umirujući moždane talase kupaca, što je na kraju i bio cilj domaćina...neka se guzica pita. I tako do vrha! Na kraju, s obzirom da je dogovor sklopljen još kod kuće o nabavci samo preko potrebnih namirnica i tehničkih uredjaja u potpunosti „ispoštovan“, pristupilo bi se voziću ispred kase. Sve ide kao po loju, a tek plaćanje...pa, to je fant(pl)astično! 

U povratku kućama, a  prolazeći pored onih malih dućana gde smo još do juče imali svoj blanko potpisan ček prihevtan spajalicom na „samo našem“ listu papira sveske A4 formata, neki su se podrugljivo smeškali uz zakletvu „nećete me više derati, mamicu vam lihvarsku“. Drugi su opet bili umereniji dok su značajno konstatovali da će „veliki pojesti male“, a da su pritom prenebegli činjenicu da će i sami uskoro postati „obrok“, s obzirom da srednji odavno ne postoje.

Kako god, sve nam je bilo na dohvat i svega smo bili željni, a da pri tom ništa nismo morali da plaćamo. Pare? Ko jebe pare! Sve što je bilo potrebno je parče plastike i pamćenje četvorocifrenog PIN broja. Pinovanjem smo navlačili u svoje domove sve bez čega do tada nismo mogli da živimo, pritom skupljaći bodove  koje bi zatim kompenzovali za preko potrebnu dormeo posteljinu i tiganje za dinstanje na "suvo". Trčali smo i vozili bicikla, u mestu, po spavaćim sobama, a uveče uglavljeni u memorijske jastuke čatovali sa svojom decom razdvojeni rigips zidovima.   

        

Medjutim, sve što je lepo ima kraj, pa tako nije proteklo mnogo od "grejs perioda" dok nisu sumirani prvi rezultati kompulsivne kupovine izazvane virusom nazvanim "vikend po(s)niženje. "Neophodni" uredjaji bele tehnike su nas veoma brzo zavili u crno, tako da nam je kupovna (ne)moć, pristiglim ratama za sve i svašta praznila police frižidera, a stražnjica prisiljena na neočekivani povratak sa troslojnog finog na  "šmirgla" listić kupone. Garantni rokovi su prošli, tehnika se kvari kao da u kalendar gleda, a mi je pakujemo po podrumima i tavanima čekajući neka bolja vremena kada će i njihov servis doći na red.    

Ipak smo mali i nedorasli, zar ne?

            Kakav lep svet ... je bio.

BUDUĆNOSTI, MOLIM TE OPROSTI

Na samom početku moram priznati da je odrastanje moje generacije upražnjavanjem školske lektire, “Politikinog zabavnika” i stripova “Zlatne serije” uz TV kanale - komada tri, imalo svoje posledice po naše roditelje i ostali pošten svet. Manjih ili većih razmera. Kako kad.

Naveo bih par primera u kojima sam bio glavni akter :

Vreme letnjih raspusta je podrazumevalo višednevne posete rodnoj kući moje majke (znate, moji su sa sela), pa sam tako usled praćenja serijala o Tarzanu, polomio nekolicinu mladih grana dedinih trešanja i osetno smanjio prinos mleka prestravljenih “simentalki” celodnevnim urlikanjem po dvorištu sa dlanom na ustima.

Narednog leta, fasciniran indijancem koji je odgajio Komandanta Marka, zapalio sam "vigman" napravljen od snopova šarovine šaljući dimne signale svom vršnjaku iz susednog sokaka, a u pokušaju da spasim svoj "dom", nisam primetio da su "užarene" reči mojih hijeroglifa stiglе i do senjaka...ne bih da se ponovo prisećam ishoda. Oponašanje omiljenog strip-junaka prekinula je misija "pozajmljivanja" komšijskog psa privezanog ispod magaze, jer mi je od svih u okolini najviše ličio na Floka. Taj nesrećnik mi se otrgao (dakle, suvišno je reći - k`о pušten sa lanca),  upao u kokošinjac i pridavio "sultana" pomenutog harema, pa je predveče, zavezan u džak, odvezen u "nepoznatom pravcu" na traktorskoj prikolici. Osećaj tuge za svojim potencijalnim vernim pratiocem nije mogla da potisne ni činjenica da mi najljući neprijatelj, svojim kukurikanjem više neće otkrivati položaj dok maskrian u komšijskom plastu sena  vrebam patrole "crvenih mundira" oličene u  grupi umornih kopača kukuruza koji se u smiraju dana vraćaju svojim kućama.

Već sledeće godine, navukao sam se na "Mister No"-a i  dane provodio sedeći u kabini dedinog traktora zamišljajući da pilotiram "pajperom" iznad amazonskih prašuma. Sve dok jednom prilikom, u nameri da se katapultiram nisam pritisnuo crveno dugme na instrument tabli i sa sve  "Rakovicom 65" aterirao u isti onaj senjak od prošlog leta. Kasnije sam, nakon pročitane lektire, sa drugom Haklberi Milisav Finom, nošen idejom da napravimo veštačko jezero, pregradio seosku rečicu džakovima napunjenim peskom, pa je zbog nedostatka vode za navodnjavanje njive jednom meštaninu propao čitav godišnji rod mladih krastavčića.

Za mog dedu, nakon svih šteta i odšteta koje je zbog mene plaćao, uprkos brojnim ulogama koje sam odigrao, do današnjeg dana ostao sam samo „Denis napast“.

Prisećanje na taj seoski “omaž” budi u meni zadovljstvo i ponos, činjenicom da prepoznajem razliku izmedju guske i ćurke, ovce i svinje ili sena i slame; da sam naučio kako da izbegnem žuljeve na rukama kada sam “primoran” da se latim lopate, ašova ili sekire, kao i da prilikom izleta u prirodu, bez dvoumljenja, prepoznam razliku izmedju šumskih jagoda i otrovnih bobica ili izmedju jestivih gljiva i onih koje možeš pojesti samo jednom!   

Stambeni blok u kojem sam živeo pretrpeo je daleko manju "kolateralnu" štetu, iako je dece bilo za "izvoz" (čike koje su kasnije vodile državu su to očigledno shvatile bukvalno). Materijalna je prouzrokovana uigravanjem akcija Van Bastena i Rud Gulita, pa je iza mog i detinjstva mojih vršnjaka ostalo komšijsko sećanje na nekolicinu polupanih prozora stanova niže spratnosti i ulubljena vrata čika Mirkove garaže, dok je ova druga - nematerijalna, čika Velimiru iz 17-ice hronično poremetila duševni mir usled "vatrenih obračuna" izmedju lopova i žandara  u onom “smaračkom” terminu od 3 do 5 popodne. Nemoćan da se izbori sa ovom maloletničkom devijacijom, odselio se u drugo naselje, ali je očigledno da ni tamo nije našao mir! Naime, pre par godina me je prilikom porodične posete jednom fruškogorskom manastiru, u porti dočekao protosindjel Teofan sa sve prstom na ustima kao znakom upozorenja da se obuzdam, a da prethodno ni reč nisam progovorio. Pokušao sam da mu se izvinim za vreme predjašnje, ali me čika Velja, monaškom prozorljivošću prekide na pola rečenice : "Sine, sve je to volja Božija!"

Ne znam šta bih još mogao da dodam o mojim i nestašlucima svojih vršnjaka, ali ja zadržavam pravo na svoje mišljenje tvrdnjom da su to sve bile bezazlene dečije igre.

Sa druge strane, "čikali" i "tetkali" smo svakoga ko je imao godine naših roditelja, pridržavali im vrata liftova i u školi nastavnicima odlazili do pekare po doručak, a bez da nas na to "opominje mati" (u današnjem prevodu - "Neka ide sam, nisi ti ničiji sluga"). U to vreme, naše komšije nisu svoje automobile farbali parcijalno, zbog obesnog "ekseranja", a uniformisani grafiti u obliku srca sa znakom plus izmedju dva imena (važno je napomenuti da se radilo o jednom muškom i jednom ženskom imenu) predstavljala su jedini oblik gradskih murala koji svojom sadržinom, potpuno sam siguran, nikome nije izazivao osećaj gadjenja. Naposletku, posadjene mladice po gradskim parkovima narasle su danas u stabla pod čijom hladovinom se danas igraju naša deca. Tačka! 

Ako medju čitaocima ovih redova (da li uopšte neko ovo i čita) ima mojih “ispisnika” nadam se da se sa setom prisećaju vremena kada se gledanje televizijskog programa za decu završavalo  par minuta nakon 07,15 p.m. Najavnu špicu Dnevnika slušali smo ušuškani u krevet, spremni za počinak, a uzgred, sada sam uveren da su moji roditelji u toku večernjih sedeljki sa komšilukom osipali “drvlje i kamenje” po nastavnicima, lekarima, policajcima i ostalom soju. Samo, ja to nikada nisam čuo! Dakle, neko bi se uspavljivao čitajući pomenuta štiva, neko je pogledom „prelistavao“ postere na zidovima sobe zamišljajući sebe na koncertnim binama ili terenima stadiona i sportskih hala, dok su oni najhiperaktivniji tonuli u san bez posebne pripreme.  

Eh, problem je što taj osećaj veoma brzo nadvlada žaljenje I bojazan zbog nedostatka smelosti (kako bih to drugačije nazvao) da svom desetogdišnjem detetu oduzmemo daljinski ili isključimo računar, ako ne u pomenutom terminu, a ono bar u neko pristojno vreme. Nedavno sam čuo jadikovanje jedne majke kako ujutru ne može da razbudi svoje dete (drugi razred osnovne), dok je sagovornica savetuje da mu skuva kafu. Kod nje je, kako sama kaže, uspelo!

Nemojte da se lažemo i tražimo opravdanja u tome kako su danas druga vremena i kako je “normalno” da pre dečijeg počinka, u san prethodno utonu roditelji.  Granica ne postoji i godinama se pomera. Sate ispred monitora, koje smo im priuštili „iz najbolje namere“, polugodišnjim nadogradnjama konfiguracija  kako bi mogli da „poteraju“ najnoviju igricu, nesvesno oduzimamo od njihovog detinjstva, od zdravog odrastanja i saznanja bez kojih njihovi životi u budućnosti nemaju perspektivu.

Novo „multimedijalno“ vreme donelo je svoje breme. Naša deca se emancipuju (prava reč na pravom mestu) crtanim filmovima u kojima više nema ljudi. Nema domaćih i divljih životinja. Sada neke spodobe sakate i ubijaju neke druge spodobe, a glavno oružje u ovim sukobima su „specijalne moći“ – šta god to značilo, a znači da deca iz stvarnosti prelaze u virtualne lavirinte u kojima ostaju zarobljeni i poprilično „prazni“. Da ne govorimo o internetu i igricama kojima se sadašnja deca zabavljaju, bez ikakvog ili beznačajnog roditeljskog nadzora. Evo i primera!

Kompjuterska igra “GTA“ (jedna od najpopularnijih) počinje tako što se neki momak iz „geta“ vozika biciklom po kraju, a onda po volji igrača (što znači – hoće li pritisnuti T ili R na tastaturi) presretne prvi automobil, izvuče vozača kroz prozor, izdeveta ga kao konja, a zatim sedne u isti taj auto i pravi nevidjena sranja po gradu. Sve po fazama : prolazak autom na crveno, otimanje torbi staricama, pljačkanje prodavnica, prebijanje učiteljice koja prevodi djake preko ulice, upad u policijsku stanicu i prangijanje po organima reda, rasturanje droge, preprodaja oružja na kamione i ... nema kraja.  Dakle, današnji klinci upravljaju glavnim junakom koji je nevidjena bitanga i  uz to nikada ne završi na mardelju. Ne predaje se živ, a to znači da kada ga „koknu“,  dete ide na LOAD GAME, pa se avantura nastavlja i  vrlo važna činjenica je da nema kraj. Razmislite o tome da li se on u toku ovakve vrste “zabavljanja” poistovećuje sa nasilnikom ili žrtvama njegovog nasilja ! Pomenuta igrica je samo kap u moru sličnih i sve se mogu igrati online i sve su na „klik“.

Da se razumemo ! Gledali smo mi kada Tarzan zarije svoj nož u srce razjarenog tigra, kako Džon Vejn iz "Smit i Veson"-a skida sa neosedlanih konja pomahnitale Apače i kako Dok Holidej, pijan kao tresak, iz kolta sa pozlaćenom drškom pogađa posred čela plaćenog revolveraša. "Gutali" smo stripove gde Kapetan Miki (onaj sa razdeljkom) pošalje u večna lovišta polovinu plemena Sijuksa ili kako Zagor Te-Nej  likvidira bandu lovokradica; što kamenom sekirom - što revolverom. Naposletku, nedeljno pre podne bilo je rezervisano za "Dozvolite da se obratim" i medjusobno satiranje partizana i Nemaca u koaliciji sa domaćim izdajnicima ("ginulo se za slobodu nemo"). Bata i Smoki su pobili više...ma, to je suvišno.

Značiii, ako nas sećanje služi, bilo je nasilja, tuča i ubistava; bilo je - priznajem. Ali, svakoj priči ili pokretnoj slici prethodio je prolog u kojem smo mogli da JASNO shvatimo ko će u priči biti pozitivac, a ko onaj koji će na kraju da “zažali što je majčino mleko sisao”.

A, KRV!?

Kod ovih novih (Pokemona, Bakugana, Ju-gi-o...) junaka, krv teče u potocima, a o pornografiji koje im "Princeze sirene" dočaravaju u punom svetlu - neki drugi put. 

Za razliku od onog starog Spartaka čiji je završni potez mača bio i poslednji prikaz sekvence, ovaj današnji odstranjuje ruke i noge svojim protivnicima ostavljajući  posmatraču da se par trenuraka "edukuje" prikazom vensko-arterijskog sklopa isečenog uda. Sada, onaj isti metak kojim je nekada inspektor Kalahan pravio "suve" rupe u grudima pljačkaša banki, razmaže eritrocitima čitavih 42" ekrana u HD tehnologiji, kada Lijam Nison uzme stvar u svoje ruke i bez pojave ijednog policajca u filmu oslobodi svoju ćerku od otmičara. Ne znam više šta je "udarni termin", ali to se prikazuje od jutra do sutra.  

Dakle, naši klinci, hteli mi to da priznamo ili ne, kao neprikosloveni vlasnici daljinskih upravljača i "miševa" imaju pristup i više nego "nacrtanim" prikazima navedenih scena, a pri tome su uskraćeni za poruku, koja je nekako “slučajno” zamagljena, da je suština sukoba dve zaraćene strane ustvari trebala biti borba izmedju dobra i zla. Tako se, na primer, može videti kako otmičar sklapa prijateljstvo sa detetom koje je prethodno oteo od svojih roditelja ili kako plaćeni ubica odgaja devojčicu iz komšiluka, pokriva je pred spavanje i peva uspavanke! Potresne priče, zar ne!

Rezultat ovakvog (ne)pristupa fenomenu, već pomenute "multimedijalne edukacije", dovodi do toga da ta ista deca i oni koji su još uvek "deca", ali samo za svoje roditelje, gube kontakt sa realnošću, moralnim i zakonskim normama, pa već dovoljno "poljuljanim" stavom prema autoritetetima, "pišu" neke svoje kodekse i nestaju iz društva kojem su po prirodnom sledu stvari  trebali da pripadaju. Danas je normalno da više lajkova na fejsbuku dobije bitanga  kada objavi video klip u kojem deli "aplauze" svojoj razrednoj, nego dečak koji postavi fotografiju diplome sa državnog iz fizike. Sve što je na dohvat ruke se lomi, krši I uništava. Desetogodišnjaci prebijaju i pljačkaju starce na ulici po sistemu "slučajnog uzorka", a nešto starija "deca"(e, ko nije shvatio- sad hoće) poučeni primerom holivudskih zvezda dele pravdu po svom nahodjenju šutirajući nedužan narod u stilu spartanskog kralja Leonide.

Kad malo bolje razmislim,  “nesam ja školuvan” za detaljnije analize, a samo baza ove teme ima materijala za jedan višetomni roman.

Školovani, ne trudite se uzalud.  Oni na koje bi se to “gradivo” odnosilo, ne bi ni čitali.

PS   Izdajem stripove – besplatno (u prevodu - free )

BAKO, OPUŠTENO !

Moja staramajka je po mnogo čemu tipičan primerak svoje generacije. U pauzama „male neveste“, „koljača sopstvene dece“ i „iće“, prošeta do pijace, pošte i izabranog vrača po recepte, a po povratku prione na kućne poslove „kako i dolikuje domaćici, čedo moje “ (uvek je zamolim „bako, samo malo tiše“, ali uzalud).

Evo, od kako se deda ofarbao, a ona se doselila kod nas, više nemamo problem sa dilemom da li nam se neki račun za plaćanje iz prošlog meseca provukao, tako da  postepeno gubimo refleks gašenja TV i prebacivanja mobilnih na vibraciju kad nam neko zazvoni na vrata.

Njenim dolaskom i celonoćnim tumbanjem veša po kupatilu saznali smo za termin „jeftina struja“, a deca su nakon par jutara shvatila da televizor i sijalice u njihovoj sobi imaju taster za gašenje. Za komjuter još uvek nije sigurna ni ona sama, jer tom „čudu u koji  deca bulje vasceli Božiji dan“ nema hrabrosti da pridje   

Kod nas se sada jede na kašiku, a sitna mešnja je redovan sastojak činije položene iznad uštirkanog miljea na stolu dnevne sobe. U početku je gundjala na proizvodjače „tankih“ TV-a uz već dobro poznatu:

-  Sine, televizor bez miljea ti je ko žena, da prostiš, bez dupeta!

Kako vreme prolazi navikavamo se na njeno prisustvo, a činjenica da je deda u međuvremenu krenuo i u teretanu, odagnala nam je svaku sumnju da će nas baka uskoro napustiti (ej, aj sad...nisam na to mislio, svete pokvareni).

Medjutim, postoji jedan problem, a ogleda se u komunikaciji izmedju bake i „bakinih srećica“. Recimo, kada je "instikt" pošalje u dečiju sobu, a mora se priznati da je jako instiktivna, usledi „Baba, pedala“; posebno kada je uključen Skype.

„Pojasnio“ sam joj, radi mira u kući, da to znači „nešto gori“, pa mi je posle nekoliko zajapurenih istrčavanja iz njihove sobe u kuhinju to bilo i simpatično. Ipak, kada je opomenuta mirisom „napuš(t)ene“ rerne u „punom pogonu“ uzviknula „Žene, pedala“ i to u momentu kada je moja supruga imala grupnu posetu u vidu prezentacije nekakve glet mase za ženski svet, bilo mi je jasno da ovom fenomenu moram pristupiti sa više pažnje.

Sa manje-više uspeha, uspevao sam da joj „prevedem“ svakodnevne  žargone koje čuje u kući. Tako sam je razuverio da joj unuka ne radi kao moler kada izlazeći iz kuće poruči da ide da „nabaci boju“, već želi da iskoristi lep dan za ten svog lica (gde da joj spominjem „roštilj“), a kada prokomentariše da je sinoć u diskoteci bila „pogibija“, ne pali odmah TV, jer to je ona htela da kaže da se loše provela u izlasku (šta loše, prebila se, bre, od djus-votke). Nisam joj dozvolio da koristi telefon ceo dan! Dobro, dok se nije probudila.

Recimo, baka je jednom čula(a, čuje „za medalju“) kako je u telefonskom razgovoru unuka rekla školskoj drugarici da joj se jedna devojčica iz komšiluka poverila da joj je „pukla plomba“. Naravno da mi je prenela, ali nije tražila objašnjenje. Hvala Bogu! Mala je prva godina srednje!   

Na kraju sam joj, posle bakinog pitanja zašto je boli stomak i odgovora da joj „stiže tetka“ skrenuo pažnju da povede malo računa na svoje odgovore, jer mi je starica ceo dan punila glavu da upozorim svastiku da joj ne „cvelja“ dete inače će joj ona sve skresati u brk čim se  na vratima pojavi.

Kada je unuk u pitanju, situacija je do skoro bila nešto bolja. Kada, recimo, ide na „bleju“ to dakle znači da peva u horu. Ništa lakše, zar ne ?

Jednom prilikom ga je dočekala sa stavom „puk`o mi film“ :

- Šta ti, čedo moje, rade u toj kladionici, kad ne izlaziš iz nje – upitala je unuka još sa vrata.

- „Izuvaju“, bako, „izuvaju“ me svaki put – odgovori joj „vojnik babin budući“ (pst...ne zna ona još)

- Aaa, pa tako i treba, zlato bakino; da se na red naučiš ! – sva važna ga pogledom isprati do sobe i sreća po sve nas u kući što nije čula šta joj je promrmljao u bradu.

Da ne zaboravim ! Za vreme slavskog ručka, moj burazer iz Beograda, u želji da pohvali bakinu kuhinju više nego glasno je rekao :

- Ljudi, sarma je „bruka“! – uz teatralno ispuštanje pribora za jelo u tanjir i dizanja ruku prema plafonu.

- Kakva bruka – odzvanjalo je iz kuhinje dok je ona već stajala ispred slavske trpeze – sram da te bude !? Pa, tu je sama junetina !

Bezuspešan je bio svaki pokušaj dešifrovanja pomenutog hvalospeva. Plakala je i kada se sveća ugasila.

Elem, vrhunac priče se desio prošlog meseca kada se unuk, u njenom prisustvu, posle završenog telefonskog razgovora glasno upitao dokle će ga zvati „ovaj grob“! Bio sam na poslu, pa nisam ni imao priliku da reagujem. Mi smo, priznajem, primetili da odnedavno, svako veče tačno u devet, u šolju posoljenog čaja od hibiskusa ulupa jedno jaje i ispije "na eks“, ali več naviknuti na recepte Vase Pelagića koji je sa njom „stigao u naš dom, nismo previše obraćali pažnju na taj ritual. Medjutim, kada je stigao račun za „fiksni“ i u kući nastala revolucija i uzajamno optuživanje, nesrećnica je priznala da je (i zbog čega) zvala ni manje -  ni više nego Milana Tarota! Stidljivo je izvadila sliku Vesne Zmijanac iz novčanika i najavila da ce nam uskoro na kućnu adresu biti isporučen alternator za kombajn marke „Zmaj“. Ljudi me uveravaju, poznavajući dotičnog, da smo dobro prošli. Posebno baka!

Od tada, više nema uvijanja i svaka reč se prevodi u pravom smislu. Sada se krsti po ceo dan, ali to je, priznaćete, ipak jeftinije. Kako god, nula na fiksnom je blokirana. Bar još neko vreme. Ma, „opušteno“ !

POLUDISPERZIJA (MAKE UP)

Teorijama o fenomenu lepote u svim njenim segmentima, nema broja,  ali sam siguran da je mudri bradonja iz Stagire, (Aristotel,  prim.aut.) najkraćom, pogodio centar.

“Čedo moje napaljeno, – reče on jednom prilikom malom Aleksandru Fićinom (Aleksandar Makedonski, prim.aut.) dok su se šetali obalama Halkidikija –

 LEPO JE ONO ŠTO JE SKLADNO.”

Možda je i suvišno za ovu temu, ali treba reći da se mladi adolescent u potrazi za skladom,  prilično  pogubio kroz svoj kratki život, pa je nesrećnik skakao “i na guske i na gusane”. 

Kako god, biti lep ili bar lepši nego što jesi, težnja je svakog ljudskog bića, gotovo od postanja. Osim, naravno,  onih dvoje "baštovana" (Adam i Eva, prim.aut) kojima je činjenica da nemaju konkurenciju dala za pravo da izgledaju onakvi kakvi jesu -  prirodni.

Prva nezadovoljstva svojim izgledom ispoljena su udruživanjem u zajednice, a „trza“ li neko na tebe ili ne, bilo je dovoljno da shvatiš gde ti je mesto i moliš Boga da i tvoja "zakrpa" odnekud naidje. Onda je neko  provalio da svoj lik može videti ogledanjem u reci pod vrbovim ’ladom, pa je napokon bilo jasno zašto onaj za kim srce kuca „slomi vrat“ zbog one sa "slepljenim ušima" ili, sa druge strane, zašto ona što mi zbog  nje telo gori ne izlazi iz šatora  "svezubog".

Učiteljica života kaže da su make-up prvo počeli da koriste muškarci. Izgledali su opasnije i samouverenije, pa su na taj način ulivali strah u kosti živuljkama koje su lovili, ali i onima iz ekipe preko brda.

Elem, zahvaljujući urodjenoj ženskoj pronicljivosti postalo je jasno da se ugljem, ceđenim travkama i voćnim sokovima ne mora bezuslovno unositi panika, već bi se umerenijom primenom mogla privući pažnja poglavicinog sina.

E, tada je nastao najstrašniji „pičvajz“, a ako je verovati Herodotu, Ksenofontu, Višnjićevom čukundedi Homeru i ostalim mnogobrojnim hroničarima, jedini razlog zbog kojeg su vođeni ratovi u to vreme, bila je ženska lepota. Vojske su se medjusobno sakatile u slavu „naloženih“ vladara na purpurne usne, počupane obrve, crvenu kosu, a kao vrhunac priče i docrtani mladež  na obrazu.

Prvo prokletstvo koje su sve te transformacije donele ženi, oslikavalo se u pojavi „matorog bumbara“, prašnjavog i znojavog, sa isukanim mačem. Isplaženog jezika kada bi ugledao svoj "trofej",  protokol upoznavanja svodio je na repliku iz filma „U raljama života“ (uzgred, moj prijatelj kaže da je siguran da Bata na dotičnu Šteficu, bez po' kile vinjaka ni biciklo ne bi naslonio). 

Istini za volju, u ta davna vremena kultura i obrazovanje su bile misaone imenice, a koliko je neko pametan ogledalo se u njegovom lukavstvu, tako da je sirovoj snazi muskaraca, ženama ostajalo samo da se suprostave isticanjem svog izgleda. Svako se borio kako je znao i umeo, ali da je to bila neravnopravna bitka, naglasiću pre nego što me nežniji pol nazove muškim šovinistom. Nisam, ženinih mi obrva istetoviranih!

Vekovi su prolazili, a nauka je doživljavala svoj procvat. Hemija je iz svojih retorti izlivala boje i mirise postavljajući temelje moderne kozmetike.

Narod se pogubio!!!

Šminkalo se i muško i žensko, a granici „nafrakavanja“ nije se nazirao kraj. Pomerana je korak po korak. Od Kleopatre, gejši, preko rimskih senatora, Lujeva (nezna im se broj), pa do modernog doba koje su obeležile "uvek prirodne" Merlinka, Madona i Džulija. 

Čak je i Fibonači, svojevremeno, teorijom „zlatnog preseka“ na neki način pokušao da podseti „zamazan“ svet na Aristotelove reči sa početka ove priče, ali ni to nije bilo dovoljno.

Sklad je nestao pojavom „poludisperzije“!

Više niko nije svoj i više niko ne veruje u svoj prirodan izgled.

Šminka je, kao i većina izuma, odnela pobedu nad prirodom, uniformisala ljudski rod i sada svako može da bude neko drugi.

Evo, ja sam odavno prestao da se pitam da li sam normalan kada u ovoj mojoj kasabi, na putu od posla do kuće  ugledam Karleušu u prijatnom ćaskanju sa "srpskom majkom", a da ne spominjem da sam, nedavno, ispred jedne kladionice, od Ronalda  tražio autogram za sina. Bijonse je promoterka "Carnex"-a u DIS-u, Kortni Koks radi u "Promeks"-u...a zahvaljujući “push upp” gaćicama, nastala je invazija Šakira!

Kad smo već kod toga, neizostavne nadogradje "svega i svačega"  latentno prete čovečanstvu novim sukobima i ratovima, jer zalihe silicijuma (Si), kao drugog najzastupljenijeg elementa u zemljinoj kori posle kiseonika,  nestaju brže od crnog zlata.

Pre nego što odem da stavim „noćnu“ citiraću našeg nobelovca :

„Vrednost lepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova u kojima nam se javlja. U tome je i njena oplemenjujuća snaga i njena najveća draž.“

DEDA, KUPI MI...

Čitam jutros "udarnu" vest kako je i u našu Srbijicu, "napokon" stigao, sa nestrpljenjem očekivani,  "iPhone 6+" !

Ako sam dobro razumeo, još jedan talas "pameti" zapljusnuo je ovaj nesrećni narod, pa pretpostavljam da je to reciprocitet "belog sveta" prema "sivoj masi" koju mi nemilice izvozimo "tamo njima".

Ako je tako, a tako je kako je  - DOBRO NAM DOŠAO !

Košta - cirka hiljadu i par "evropljanina";  i  tako...

           

Kažu još, da je prvi kupac zauzeo čelno mesto u redu čitavih šest sati pre ponoćnog otvaranja (sve za mušteriju!)  "ustanove", koja inače na sav glas poručuje da je poslednja nada za svakoga "ko prijatelja nema".  

On je noćas taj „komad pameti“ dobio za dinar!  

E, a od sutra, "frendovi" će da mu "gule kožu sa ledja" još 36 meseci, sve dok ne naplate svojih dve hiljade evrića !

Duplo, rodjeni, nego šta !

Ne znam kakav je momak u "plećima", ali ovom prilikom apelujem na "pružaoca usluge" da mu iz humanih razloga prilikom "deranja" istih,  ne prelazi veličinu guzice - zbog eventualne mogućnosti  presadjivanja!  Za preostali deo potraživanja, dakle, onaj što premašuje donji deo ledja, može da zalegne jedan bubreg, pod uslovom da ga dotični već nije kompezovao za neki od "Mix-ovanih"  paketa u prethodnom periodu.

Ako ipak jeste, onda je ... i dupe dao !   

Elem, poenta priče tek sledi. Biću sažet i konkretan.

Kolona ljubitelja ove naprave, formirana iza junaka jutrošnjih vesti, rastegla se u nedogled i sad ne znam da li je uopšte od bilo kakve važnosti napominjati da su "prijatelji" projektovali da se  sve to odigra pred "noć punog meseca". A, vidi čuda, jeste ! Ne kažem da sila koja i okeane „diže“ ima uticaja na čitavu tu masu, ali na ONE koje su unuci poveli sa sobom "da im prave društvo", ne sumnjam da deluje. 

Za ovaj noćni izlazak sa svojom dečicom bila je im potrebna samo lična karta i poslednji ček od penzije. Skromno za celonoćnu avanturu, složićete se ?!

Vremena se menjaju, pa tako i prilike. Nekada su se deke i bake, uz prve petlove, „pakovali“ u strojeve sa nadom da će svoje u kući obradovati hlebom, mlekom, kafom i litrom „zejtina“, a danas... jao, izvinite, vraćam se brzo! Pa, ja imam dedu. U stvari valjda imam!

“Ćaleee, je l ti ćale živ ?”

“Jeste, bruko! Gde se njega seti?”

“Pa, znaš da sam ti pričao za onaj TV 42” LED HD 3D Smart…

 

"FURUNA" ILI "KO NA KOGA STIGNE"

Pre neki dan sam bio na sahrani i vratio se kući!

Dovoljno za zaključak da nisam bio glavni akter događaja, a samim tim  da sam i dalje, na žalost nekih, ostao neopevan !

Iako pokojnik nije tema ove moje pisanije, osećam potrebu da napomenem da sam odao poslednju poštu poznaniku iz komšiluka - jednoj dobrici od čoveka! Kaže mi njegov sin, da mu je otac gledao premijera u „Upitnik“-u,  pa na pola emisije otišao da spava i  ... to je to. Poznavajući ga,  pretpostavljam da mu je do prvih reklama bilo dovoljno, da se upitan, donese odluku shvativši ono što mi, koji smo "pretekli", još uvek nismo! Bilo mi je zadovoljstvo da povremeno popričamo dok smo u parku motrili na decu; on na svoju unuku, a ja na svog klinca. Zaista, bio je to redak primerak muškarca koji uprkos dubokoj starosti nije postao „matoro džangrizalo", kritičar svega „što vole mladi“ i najbitnije, nikada nije provlačio kroz razgovor da je „prošao sveta“, a verujte mi da jeste! Sve u svemu, čovek nije bio „drmoser“ i „udrik..ac“. (već sam poptuno siguran da niko neće tražiti da mu ja održim oproštajni govor tj. da kažem „neku“ posle popa).

Neka moj dobri komšija stupi na stepenice kojima se i moj čukundeda Aleksa obreo u Carstvu Nebeskom http://aleksaneopevani.blogspot.com/2014/10/zal-za-brazdom-poema-o-aleksi.html, a ja bih da pređem na temu ove priče dok ne zaboravim šta sam hteo da kažem.

Na groblju sam, ako izuzmemo već pomenuti "izlazak", poslednji put bio pre nekoliko godina. To Vam je, rekao bih, dovoljna preporuka da se družite sa mnom !

Da se razumemo, bilo je prilika, ali s obzirom da sam "lak na suzu" (jednom davno sam rasplakao i ukopnike), svoju savest zbog izbegavanja skupova ove vrste umirujem činjenicom da nisam pozvan, pa mi bude lakše. Moram još nešto da dodam, koliko god to Vama izgledalo morbidno, ali kad sveštenik dođe do onog dela "Žitejsko je more..."  ja se setim (pojma nemam zašto) one starogradske i ide otprilike "Moj život prolazi..." , pa sam jednom uhvatio sebe kako potežem buđelar da mu „prihevtam“ jednu crvenu na čelo. Ajde, nemojte sad da se krstite! Pa, uneli smo toliko novotarija u ove dogadjaje ! 

Od video zapisa (izguglajte) do selfija (slika govori više od hiljadu reči), pa do kompletnog keteringa uključujući i dekoraciju sale za ručavanje. Napominjem da sam gotovo potpuno siguran da popama kićenje ne bi predstavljalo neprijatnost ! Ako ne prvi put , onda bi se u najskorije vreme navikli na novotariju, a onaj njihov zakon  „sto sela – sto adeta“ dobio bi još jednu alineju i šta tu narod posle ima da se pita.

Eto, ja sam se ipak iskontrolisao, ali ste pretpostavljam, čuli za tipa koji je usred opela prekinuo sveštenika dok je ovaj sa kadionicom obilazio oko sanduka sa  "Pazi, pope, zapalila ti se pederuša!". Nemoj posle da bude da sam samo ja neopevan.

Dooobro, neću više !

Elem, kako sam kročio i ugledao prizor ispred sebe, ostao sam ukopan i malo je nedostajalo da glasno zavapim :  

Ljudi, pa za nas neće biti mesta !!!

Tamo je, rođeni moji, sve puno k`o oko i ako se ne požuri na vreme, hteli mi to ili ne, FURUNA nam ne gine.

Ok, slažem se, alternativa uvek postoji, pa tako i za one koji zakasne.

Dakle, ako se "parking" popuni (u nekim „najnaseljenijim delovima varoši“ već jeste), imate šansu da Vas ipak pridruže "zemljacima", a to je da Vas spuste na nekog ko je već mesto zauzeo.

Postoje dve opcije :

Ako već imate uparkiranog nekog svog ("samo neka ide redom"), a smatrate da mu ne bi bili „teret“ - problem je rešen. Na babu ili dedu, izaberite!  Samo, što ja na dedu ne bih ni lud. Sahranili smo ga u kineskim čarapama, a one rođeni moji, NE TRULE i zaista bi bilo previše da još jednom rasplačem ukopnike.

Druga opcija odnosi se na slučaj kada "ožalošćena porodica" zaboravi da plati "ležarinu" za svog bližnjeg ili ga potpuno zaboravi, a dešava se. Tada nadležni organ koji ubira "porez na smrt" istakne na oglasnoj tabli "last minute" ponudu da se može i  preko "zaboravljenog", ali naravno, uz  uplatu administrativne takse koja je snižena za onaj metar kopanja manje od uobičajenog. E, tu zaista morate da budete brzi i "uhvatite mesto",  jer to "pukne" za dan. Ma, brže nego za Paraliju u julu, verujte mi! Ova opcija je ipak malo bolja. Jeftinije je, a i niste na "svom"!    

Ne znam kako Vi gledate na sve ovo, ali meni je furuna  potpuno OK!

Nema mnogo ulaganja u smislu  kupovine odela; na prvom mestu tekstilnog, a zatim i „drvenog“ (za hrastovinu plaćate punu cenu, a ako se odlučite za „mekšu“ topolovinu, tu "socijalno" nešto refundira. Raspitajte se ranije, za svaki slučaj). 

O nadgrobnim obeležjima suvišno je i  govoriti, ali da znate da ćete svoje bližnje osloboditi noćnih mora u oličenju libora, belibora i euribora koji će im, poput gorgona svojom zmijskom kosom, mahati nominalnim i ekskontnim kamatnim stopama.

Ni u ovom slučaju, nema „džaba“, ali kad se sve oduzme i sabere, Vašima može da ostane jedan pristojan „fiat punto“ sa petoro vrata, dizel, 2002.godište. Vozila ga baba - nepušač i to prvi vlasnik (ja sam ga skoro kupio od nje i uradio „mali“ servis,  pa ako je neko zainteresovan neka se javi).

E, sad, nameće se pitanje šta sa produktom incineracije tj. onim sadržajem lopate posle čišćenja, već pomenute, furune.

U tu svrhu, uvreženo je mišljenje da je urna najprigodnija, posebno ako odlučite da budete smešteni u kolumbarijum (u slobodnom prevodu - raf ili polica), mada postoje i jeftinije varijante u vidu raznih posuda  tipa vaze, tegle, ćase i sl. Svako, prema svojim mogućnostima, a uostalom ako odlučite da Vas negde puste niz vetar ili neku vodu, sasvim je nevažno iz čega će to biti.

Međutim, moderna vremena su razvojem tehnologije omogućila (pročitao sam to negde, ali stvarno), da se od pepela može napraviti veštački dijamant, a to uopšte nije loša ideja, jer bi Vas mogli i unovčiti, pod uslovom da zlatar ne zagrize isti ! Takođe je novina da se ta praškasta materija može pomešati sa bojama i od toga naslikati nešto, pa sad razmisilte o tome da bi na kraju čitave priče mogli postati i umetničko delo, iako ste, uslovno rečeno čitav život bili „kičerica“.

Meni su ovo bili dovoljni razlozi, tako da sam doneo odluku da ću da se „spalim“. Ne još neko vreme, nadam se. Naravno, sve sam to saopštio svom bračnom drugu i ....bolje da Vam ne kažem. Između ostalog, pitala me je :

      - A šta ću ja posle s tim ? - misleći na mene, razume se.

Nabrojim joj sve ove pomenute varijante, a kada sam shvatio da to ne „pije vodu“, predložim da me može u kombinaciji sa humusom iskoristi za rasad neke, recimo, hortenzije ili difenbahije. Ideja joj se svidela. Bar za sada !

Samo je jako važno da to ne bude peršun, lovor ili bosiljak !

Težak sam za želudac !

VEŠ MAŠINA I CRVENO SLOVO

Uobičajen razgovor između dva supružnika u mojoj Srbijici :

- Draga, gde su mi nove farmerke? – obraća se muž sa glavom u

plakaru.

- U korpi za veš! – odgovara supruga iz dnevne sobe, sa lap-topom

na kolenima.

- Pa, šta sutra da obučem za posao, ove nosim sedam dana.

Možeš li da ih ubaciš u mašinu, ljubim te - ovaj uzvraća molećivim

glasom.

- Dušo, Petka je pred Cveti, nisam luda danas da perem ! Što mi

nisi rekao juče; uvek čekaš zadnji momenat – ne skidajući pogled sa koleginicinih fotki sa letovanja.

- Ok.Ubaci ih sutra,a ove mogu izdržati još jedan dan pomirljivo

će muž.

- Pobogu, sutra su Letnje Zadušnice...veliki praznik, ne pada mi

na pamet. Prekosutra su Cveti, a znaš da nedeljom, inače, ne perem veš - pa, posle par trenutaka nastavi, više za sebe;

- Ne mogu da verujem...kupila je onaj kupaći koji sam ja ošacovala

još pre mesec dana. Kakva guska. Ima da joj namestim takvu zvrčku na poslu, sve će da pršti.

Muž je sačeka da završi, pa pazeći da je već razdraženu dodatno ne razljuti, nastavi:

- Dobro, dobro...nosiću ove u ponedeljak, pa za utorak mi ...

- Aman, čoveče, znaš li ti da posle Cveti ide Duhovski Ponedeljak, pa Duhovski Utorak. Sve crvena slova. Kako možeš da se igraš sa takvim stvarima. Nisi mi jasan uopšte. Bože, oprosti mu! Kad bi mi mama čula da sam prala veš na praznik, u top bi me stavila. – buknu kao oparena ne gledajući ga, a još uvek ne verujući da se plagijatorka sa posla usudila da obuče nešto što je ona prva videla i najavila da će pazariti.

Očajan čovek odlazi do podruma, uzima brusilicu i donosi u stan.

Pogled na „Makitinu“ alatku, ženu dovodi do ludila.

- Ti si jedan nedokazan čovek. Rekla sam ti da je danas praznik. Šta sad radiš sa tim čudom u rukama?

- Sad ništa, dušo, ali čime misliš da skinem ove farmerke u sledeću sredu!?

Nakon deset dana:

Pre definitivnog pritiskanja tastera ON, bračna saputnica uzima telefon i poziva svoju majku, preventive radi, sa već ustaljenim pitanjem:

- Mama, da l nije neki praznik danas? Htela SAM da operem veš!

- Pa, šta da ti kažem- odgovara pravoslavni „hafiz“ sa druge strane - Petka je pred Preobraženje, a znam da je meni moja mati govorila da danas ne rade oni koji nisu stigli da poseju ječam pre Pokrova Presvete Bogorodice. Ja, recimo, ne bih prala danas! Moji su uvek kasnili sa setvom zbog onog ludog komšije Milutina, jer nije dao da se prođe preko njegovog puta dok on ne obavi svoje - priseća se tašta vremena pre nego što je Gagarin očinjim vidom potvrdio da je zemlja definitivno okrugla.

- Uh, mama, dobro je da sam te nazvala. Bože me oprosti, samo što je nisam uključila – sa olakšanjem prekida vezu i spušta se u fotelju sa vidnim olakšanjem što se nije „ogrešila“.

Kadionica, svećnjak i VEŠ MAŠINA su tri najveća sakralna predmeta u svakoj srpskoj kući. Naravno, ovaj poslednji pripada i kategoriji „bele tehnike“, baš kao i šporet, frižider, mikrotalasne, klima uređaji i sl., ali ispade da je samo ova volšebna naprava trn u oku blaženopočivšim velikomučenicima, stolpnicima i ostalima, u Hristu, po raznim osnovima, stradalim. 
Razumeo bih da su Teodoru, Haralampiju i Prokopiju njihovo žene veš prale na dugme, pa da su im bar jednom mesečno iz creva za odvod „čupali“ tange i dečije čarape, teglili iz „Tempa“ džakove od 12. kila „Bonuksa“ sa pride gratis 2 litre „Bohor“ omekšivača. Kažem ti, došlo bi i svetom čoveku muka, pa bi provukao kroz neku od alineja poslanice da se „đavola naprava“ koristi samo kad su trapave sedmice i isključivo „neboldiranim“ danima. Čisto da sačuva budžet do 1. u mesecu, a razume se i izbegne diskus herniju. Ali, nije! 
Bračne saputnice ovih boldiranih i zacrvenjenih su po jordanskim plićacima, u vodi do kolena, strugale sa sukna ono što sad „Beko“ sa predpranjem na 95 °C otkuva za 3 sata „jeftine“ struje.

Pa, u čemu je onda caka, pitamo se svi, posebno ako se uzme u obzir da se sve ostale naprave iz asortimana „bele tehnike“ svakodnevno koriste bez bojazni od Božijeg gneva. Rerne peku, aspiratori usisavaju, klime i frižideri rashlađuju, a bojleri greju vodu. Misterija!

Naši stari se sećaju pouka njihovih starih da na crveno slovo ne valja „ništa na ruke i iglom“. E, sad, ako bi se ova „narodna“ dešifrovala ženskom intuicijom (muško shvatanje dela izreke koji se odnosi „na ruke“ ne bih uzimao u razmatranje) to bi podrazumevalo da se veš ne pere i ne šije. Da se razumemo, danas više niko ništa ne „štepa“ ili „firca“, ali isto tako znam, složićete se, da se ni ne naginje preko kade!

Sve u svemu, pitanje sa početka priče ću ostaviti bez odgovora i zaključka, jer sam svojom nepažnjom omogućio svojoj ženi da pročita dosadašnji deo teksta i već me čitav sat netremice posmatra.

Kaže-ne želi da propusti taj trenutak kad ću početi da gorim!