U PREDVEČERJE CERSKE BITKE

Posvećeno civilnim žrtvama Austrougarse vojske uoči Cerske bitke 1914.

Evo, k`o sad da gledam!

Gore, od šabačkog druma, u avliji mi se stvori rebronja sa gvozdenom kapom, kojeg Ovde ubrzo sretoh, izgrebanog i do guše upletenog divljom kupinom (prilikom povlačenja sa Cera, veliki broj austrougarskih vojnika ostajao je zarobljen u trnovitom žbunju divlje kupine i bio laka meta srpske vojske prim.aut.); a baš bez one noge kojom me u zadnjicu udar'o, k'o štene, dok me vodio iza kuće. 

Tad sam prvi put u životu video da zver u čoveku može boraviti neskrivena. Lepo vidim da mi se "rogonja" u lice ceri i slini. Krvave oči me gledaju. Nisu ljudske! Osetim kao nikad do tad da mi je kraj došao, a gore su me vatre do tad prljile te sam uspev'o da preteknem i sutrašnje sunce ugledam. 

Izmerim onako od oka nenajavljenog gosta, premerim mu snagu i hitrinu po držanju i okovratniku košulje u koji se može još jedna guša ugurati, pa mi se sve čini da bi' ga mog'o i s'vladati, a možda i uteći kad se domognem tarabe. Šezdesetu sam prevalio i jeste upola mlađi , al' opet sav mi je nešto iznuren i podaduo kao da bi onog trena i stojećki mog'o zaspati.

Džabe! 
Nešto mi ne da da išta pokušam. Kažem ti, u meni život dogoreva i lepo osećam da sam jutros zadnju jabuku pojeo. A njegovi se razišli po selu, pa jure i izgone starkelje iz kuća k'o da od nas šta krupno zavisi. Plavi se od onih nji`ovih bluza sve unaokolo, pa bi čovek, gledajući sa Ružinog brda,  mogao pomisliti da je neko ogroman divit (kutija sa mastilom prim.aut.)  prolio po selu.

Ličilo mi na onaj dan, o kome mi je još dok sam momak bio pričao pop Mitar, da će jednom doći. Samo sam one trube čekao da zasviraju i krst na nebu da se ukaže, ali da su i zasvirale, od jauka i dreke koji se kroz selo prolamao, ne bi se čule.

Za krst ti ništa ne mogu reći. Da l`se pojavio il`nije, ne znam.

Oči mi je na živo vadio!

Prekrstim se i samo što u sebi zahvalih Gospodu što mi decu sačuva, utera mi rebronja pola kundaka u slabinu, te se spotakoh i posred čela udarih u taj kamen na ko'm sad stoji magaza tvog dede, a mog unuka Lazara. Ipak, ostah pri svesti pre nege me dokusuri plotunom iz puške, a već sam mislio da će me preklati onim istim bajonetom kojim mi je zenice gasio.  

Tren pre kuršuma, kroz glavu mi prođe da nikog na tom svetu sutrašnje sunce neće ogrejati i da će se uzalud nad brestovačkim brdom buditi. 

Opet, Bogu hvala, te sam čeljad i snajke poslao u zbeg put Valjeva još jutros, ali se iz nekih kuća u Donjoj mali čula vriska dečija koja mi je i ono malo krvi što još nije istekla, u žilama ledila.

Naposletku, moj rebronja mi je  Ovde i prič'o kakva je klanica, gore na Ceru bila i kakvi' je se strahota nagled'o,  al' mi za moje sinove ništa nije mog'o reći.

Pričali smo, velim ti,  dugo o svemu i svačemu, jer sam ja njemu najposle i oprostio, kako se Ovde i mora; dok on najedared nestade. Bog nek` oprosti, k'o jaje s groba. Kasnije sam, dok neko vreme probavih, shvatio gde je i otiš'o, pa mi bi i žao čoveka.

Najposle, što je znao da priča po NAŠKI!

Nastaviće se...