Na samom početku moram priznati da je odrastanje moje
generacije upražnjavanjem školske lektire, “Politikinog zabavnika” i stripova
“Zlatne serije” uz TV kanale - komada tri, imalo svoje posledice po
naše roditelje i ostali pošten svet. Manjih ili većih razmera. Kako kad.
Naveo bih par primera u kojima sam bio glavni akter :
Vreme letnjih raspusta je podrazumevalo višednevne
posete rodnoj kući moje majke (znate, moji su sa sela), pa sam tako usled
praćenja serijala o Tarzanu, polomio nekolicinu mladih grana dedinih trešanja i
osetno smanjio prinos mleka prestravljenih “simentalki” celodnevnim urlikanjem
po dvorištu sa dlanom na ustima.
Narednog leta, fasciniran indijancem koji je odgajio
Komandanta Marka, zapalio sam "vigman" napravljen od snopova šarovine
šaljući dimne signale svom vršnjaku iz susednog sokaka, a u pokušaju da spasim svoj "dom", nisam primetio da su "užarene" reči
mojih hijeroglifa stiglе i do senjaka...ne bih da se ponovo prisećam ishoda. Oponašanje
omiljenog strip-junaka prekinula je misija "pozajmljivanja"
komšijskog psa privezanog ispod magaze, jer mi je od svih u okolini najviše
ličio na Floka. Taj nesrećnik mi se otrgao (dakle, suvišno je reći - k`о pušten
sa lanca), upao u kokošinjac i pridavio "sultana" pomenutog
harema, pa je predveče, zavezan u džak, odvezen u "nepoznatom pravcu"
na traktorskoj prikolici. Osećaj tuge za svojim potencijalnim vernim pratiocem
nije mogla da potisne ni činjenica da mi najljući neprijatelj, svojim
kukurikanjem više neće otkrivati položaj dok maskrian u komšijskom plastu
sena vrebam patrole "crvenih mundira" oličene u grupi
umornih kopača kukuruza koji se u smiraju dana vraćaju svojim kućama.
Već sledeće godine, navukao sam se na "Mister
No"-a i dane provodio sedeći u kabini dedinog traktora zamišljajući
da pilotiram "pajperom" iznad amazonskih prašuma. Sve dok jednom
prilikom, u nameri da se katapultiram nisam pritisnuo crveno dugme na
instrument tabli i sa sve "Rakovicom 65" aterirao u isti onaj
senjak od prošlog leta. Kasnije sam, nakon pročitane lektire, sa drugom
Haklberi Milisav Finom, nošen idejom da napravimo veštačko jezero, pregradio
seosku rečicu džakovima napunjenim peskom, pa je zbog nedostatka vode za
navodnjavanje njive jednom meštaninu propao čitav godišnji rod mladih krastavčića.
Za mog dedu, nakon svih šteta i odšteta koje je zbog
mene plaćao, uprkos brojnim ulogama koje sam odigrao, do današnjeg dana ostao
sam samo „Denis napast“.
Prisećanje na taj seoski “omaž” budi u meni
zadovljstvo i ponos, činjenicom da prepoznajem razliku izmedju guske i ćurke,
ovce i svinje ili sena i slame; da sam naučio kako da izbegnem žuljeve na
rukama kada sam “primoran” da se latim lopate, ašova ili sekire, kao i da prilikom
izleta u prirodu, bez dvoumljenja, prepoznam razliku izmedju šumskih jagoda i otrovnih
bobica ili izmedju jestivih gljiva i onih koje možeš pojesti samo jednom!
Stambeni blok u kojem sam živeo pretrpeo je daleko
manju "kolateralnu" štetu, iako je dece bilo za "izvoz"
(čike koje su kasnije vodile državu su to očigledno shvatile bukvalno).
Materijalna je prouzrokovana uigravanjem akcija Van Bastena i Rud Gulita, pa je
iza mog i detinjstva mojih vršnjaka ostalo komšijsko sećanje na nekolicinu
polupanih prozora stanova niže spratnosti i ulubljena vrata čika Mirkove
garaže, dok je ova druga - nematerijalna, čika Velimiru iz 17-ice hronično
poremetila duševni mir usled "vatrenih obračuna" izmedju lopova i
žandara u onom “smaračkom” terminu od 3 do 5 popodne. Nemoćan da se
izbori sa ovom maloletničkom devijacijom, odselio se u drugo naselje, ali je
očigledno da ni tamo nije našao mir! Naime, pre par godina me je prilikom
porodične posete jednom fruškogorskom manastiru, u porti dočekao protosindjel
Teofan sa sve prstom na ustima kao znakom upozorenja da se obuzdam, a da
prethodno ni reč nisam progovorio. Pokušao sam da mu se izvinim za vreme
predjašnje, ali me čika Velja, monaškom prozorljivošću prekide na pola rečenice
: "Sine, sve je to volja Božija!"
Ne znam šta bih još mogao da dodam o mojim i
nestašlucima svojih vršnjaka, ali ja zadržavam pravo na svoje mišljenje
tvrdnjom da su to sve bile bezazlene dečije igre.
Sa druge strane, "čikali" i
"tetkali" smo svakoga ko je imao godine naših roditelja, pridržavali
im vrata liftova i u školi nastavnicima odlazili do pekare po doručak, a bez da
nas na to "opominje mati" (u današnjem prevodu - "Neka ide sam,
nisi ti ničiji sluga"). U to vreme, naše komšije nisu svoje automobile
farbali parcijalno, zbog obesnog "ekseranja", a uniformisani grafiti
u obliku srca sa znakom plus izmedju dva imena (važno je napomenuti da se
radilo o jednom muškom i jednom ženskom imenu) predstavljala su jedini oblik gradskih
murala koji svojom sadržinom, potpuno sam siguran, nikome nije izazivao osećaj
gadjenja. Naposletku, posadjene mladice po gradskim parkovima narasle su danas
u stabla pod čijom hladovinom se danas igraju naša deca. Tačka!
Ako medju čitaocima ovih redova (da li uopšte neko
ovo i čita) ima mojih “ispisnika” nadam se da se sa setom prisećaju vremena
kada se gledanje televizijskog programa za decu završavalo par minuta
nakon 07,15 p.m. Najavnu špicu Dnevnika slušali smo ušuškani u krevet, spremni
za počinak, a uzgred, sada sam uveren da su moji roditelji u toku večernjih
sedeljki sa komšilukom osipali “drvlje i kamenje” po nastavnicima, lekarima, policajcima
i ostalom soju. Samo, ja to nikada nisam čuo! Dakle, neko bi se uspavljivao
čitajući pomenuta štiva, neko je pogledom „prelistavao“ postere na zidovima sobe
zamišljajući sebe na koncertnim binama ili terenima stadiona i sportskih hala,
dok su oni najhiperaktivniji tonuli u san bez posebne pripreme.
Eh, problem je što taj osećaj veoma brzo nadvlada
žaljenje I bojazan zbog nedostatka smelosti (kako bih to drugačije nazvao) da
svom desetogdišnjem detetu oduzmemo daljinski ili isključimo računar, ako ne u
pomenutom terminu, a ono bar u neko pristojno vreme. Nedavno sam čuo
jadikovanje jedne majke kako ujutru ne može da razbudi svoje dete (drugi razred
osnovne), dok je sagovornica savetuje da mu skuva kafu. Kod nje je, kako sama
kaže, uspelo!
Nemojte da se lažemo i tražimo opravdanja u tome kako
su danas druga vremena i kako je “normalno” da pre dečijeg počinka, u san
prethodno utonu roditelji. Granica ne
postoji i godinama se pomera. Sate ispred monitora, koje smo im priuštili „iz
najbolje namere“, polugodišnjim nadogradnjama konfiguracija kako bi mogli
da „poteraju“ najnoviju igricu, nesvesno oduzimamo od njihovog detinjstva, od
zdravog odrastanja i saznanja bez kojih njihovi životi u budućnosti nemaju
perspektivu.
Novo „multimedijalno“ vreme donelo je svoje breme. Naša
deca se emancipuju (prava reč na pravom mestu) crtanim filmovima u kojima više
nema ljudi. Nema domaćih i divljih životinja. Sada neke spodobe sakate i ubijaju
neke druge spodobe, a glavno oružje u ovim sukobima su „specijalne moći“ – šta
god to značilo, a znači da deca iz stvarnosti prelaze u virtualne lavirinte u
kojima ostaju zarobljeni i poprilično „prazni“. Da ne govorimo o internetu i
igricama kojima se sadašnja deca zabavljaju, bez ikakvog ili beznačajnog
roditeljskog nadzora. Evo i primera!
Kompjuterska igra “GTA“ (jedna od najpopularnijih)
počinje tako što se neki momak iz „geta“ vozika biciklom po kraju, a onda po
volji igrača (što znači – hoće li pritisnuti T ili R na tastaturi) presretne
prvi automobil, izvuče vozača kroz prozor, izdeveta ga kao konja, a zatim sedne
u isti taj auto i pravi nevidjena sranja po gradu. Sve po fazama : prolazak
autom na crveno, otimanje torbi staricama, pljačkanje prodavnica, prebijanje
učiteljice koja prevodi djake preko ulice, upad u policijsku stanicu i
prangijanje po organima reda, rasturanje droge, preprodaja oružja na kamione i
... nema kraja. Dakle, današnji klinci upravljaju glavnim junakom koji je
nevidjena bitanga i uz to nikada ne završi na mardelju. Ne predaje se
živ, a to znači da kada ga „koknu“, dete ide na LOAD GAME, pa se avantura
nastavlja i vrlo važna činjenica je da nema kraj. Razmislite o tome da li
se on u toku ovakve vrste “zabavljanja” poistovećuje sa nasilnikom ili žrtvama
njegovog nasilja ! Pomenuta igrica je samo kap u moru sličnih i sve se mogu
igrati online i sve su na „klik“.
Da se razumemo ! Gledali smo mi kada Tarzan zarije
svoj nož u srce razjarenog tigra, kako Džon Vejn iz "Smit i Veson"-a
skida sa neosedlanih konja pomahnitale Apače i kako Dok Holidej, pijan kao
tresak, iz kolta sa pozlaćenom drškom pogađa posred čela plaćenog revolveraša.
"Gutali" smo stripove gde Kapetan Miki (onaj sa razdeljkom) pošalje u
večna lovišta polovinu plemena Sijuksa ili kako Zagor Te-Nej likvidira
bandu lovokradica; što kamenom sekirom - što revolverom. Naposletku, nedeljno
pre podne bilo je rezervisano za "Dozvolite da se obratim" i
medjusobno satiranje partizana i Nemaca u koaliciji sa domaćim izdajnicima
("ginulo se za slobodu nemo"). Bata i Smoki su pobili više...ma, to
je suvišno.
Značiii, ako nas sećanje služi, bilo je nasilja, tuča
i ubistava; bilo je - priznajem. Ali, svakoj priči ili pokretnoj slici
prethodio je prolog u kojem smo mogli da JASNO shvatimo ko će u priči biti
pozitivac, a ko onaj koji će na kraju da “zažali što je majčino mleko sisao”.
A, KRV!?
Kod
ovih novih (Pokemona, Bakugana, Ju-gi-o...) junaka, krv teče u potocima, a o pornografiji
koje im "Princeze sirene" dočaravaju u punom svetlu - neki drugi
put.
Za razliku od onog starog Spartaka čiji je završni
potez mača bio i poslednji prikaz sekvence, ovaj današnji odstranjuje ruke i
noge svojim protivnicima ostavljajući posmatraču da se par trenuraka
"edukuje" prikazom vensko-arterijskog sklopa isečenog uda. Sada, onaj
isti metak kojim je nekada inspektor Kalahan pravio "suve" rupe u
grudima pljačkaša banki, razmaže eritrocitima čitavih 42" ekrana u HD
tehnologiji, kada Lijam Nison uzme stvar u svoje ruke i bez pojave ijednog
policajca u filmu oslobodi svoju ćerku od otmičara. Ne znam više šta je
"udarni termin", ali to se prikazuje od jutra do sutra.
Dakle, naši klinci, hteli mi to da priznamo ili ne,
kao neprikosloveni vlasnici daljinskih upravljača i "miševa" imaju
pristup i više nego "nacrtanim" prikazima navedenih scena, a pri tome
su uskraćeni za poruku, koja je nekako “slučajno” zamagljena, da je suština
sukoba dve zaraćene strane ustvari trebala biti borba izmedju dobra i zla. Tako
se, na primer, može videti kako otmičar sklapa prijateljstvo sa detetom koje je
prethodno oteo od svojih roditelja ili kako plaćeni ubica odgaja devojčicu iz
komšiluka, pokriva je pred spavanje i peva uspavanke! Potresne
priče, zar ne!
Rezultat ovakvog (ne)pristupa fenomenu, već pomenute
"multimedijalne edukacije", dovodi do toga da ta ista deca i oni koji
su još uvek "deca", ali samo za svoje roditelje,
gube kontakt sa realnošću, moralnim i zakonskim normama, pa već dovoljno
"poljuljanim" stavom prema autoritetetima, "pišu" neke
svoje kodekse i nestaju iz društva kojem su po prirodnom sledu stvari
trebali da pripadaju. Danas je normalno da više lajkova na fejsbuku dobije
bitanga kada objavi video klip u kojem deli "aplauze" svojoj
razrednoj, nego dečak koji postavi fotografiju diplome sa državnog iz fizike.
Sve što je na dohvat ruke se lomi, krši I uništava. Desetogodišnjaci prebijaju
i pljačkaju starce na ulici po sistemu "slučajnog uzorka", a nešto
starija "deca"(e, ko nije shvatio- sad hoće) poučeni primerom
holivudskih zvezda dele pravdu po svom nahodjenju šutirajući nedužan narod u
stilu spartanskog kralja Leonide.
Kad
malo bolje razmislim, “nesam ja školuvan” za detaljnije analize, a samo
baza ove teme ima materijala za jedan višetomni roman.
Školovani, ne trudite se uzalud. Oni na koje bi
se to “gradivo” odnosilo, ne bi ni čitali.
PS Izdajem stripove – besplatno (u
prevodu - free )
Нема коментара:
Постави коментар