"FURUNA" ILI "KO NA KOGA STIGNE"

Pre neki dan sam bio na sahrani i vratio se kući!

Dovoljno za zaključak da nisam bio glavni akter događaja, a samim tim  da sam i dalje, na žalost nekih, ostao neopevan !

Iako pokojnik nije tema ove moje pisanije, osećam potrebu da napomenem da sam odao poslednju poštu poznaniku iz komšiluka - jednoj dobrici od čoveka! Kaže mi njegov sin, da mu je otac gledao premijera u „Upitnik“-u,  pa na pola emisije otišao da spava i  ... to je to. Poznavajući ga,  pretpostavljam da mu je do prvih reklama bilo dovoljno, da se upitan, donese odluku shvativši ono što mi, koji smo "pretekli", još uvek nismo! Bilo mi je zadovoljstvo da povremeno popričamo dok smo u parku motrili na decu; on na svoju unuku, a ja na svog klinca. Zaista, bio je to redak primerak muškarca koji uprkos dubokoj starosti nije postao „matoro džangrizalo", kritičar svega „što vole mladi“ i najbitnije, nikada nije provlačio kroz razgovor da je „prošao sveta“, a verujte mi da jeste! Sve u svemu, čovek nije bio „drmoser“ i „udrik..ac“. (već sam poptuno siguran da niko neće tražiti da mu ja održim oproštajni govor tj. da kažem „neku“ posle popa).

Neka moj dobri komšija stupi na stepenice kojima se i moj čukundeda Aleksa obreo u Carstvu Nebeskom http://aleksaneopevani.blogspot.com/2014/10/zal-za-brazdom-poema-o-aleksi.html, a ja bih da pređem na temu ove priče dok ne zaboravim šta sam hteo da kažem.

Na groblju sam, ako izuzmemo već pomenuti "izlazak", poslednji put bio pre nekoliko godina. To Vam je, rekao bih, dovoljna preporuka da se družite sa mnom !

Da se razumemo, bilo je prilika, ali s obzirom da sam "lak na suzu" (jednom davno sam rasplakao i ukopnike), svoju savest zbog izbegavanja skupova ove vrste umirujem činjenicom da nisam pozvan, pa mi bude lakše. Moram još nešto da dodam, koliko god to Vama izgledalo morbidno, ali kad sveštenik dođe do onog dela "Žitejsko je more..."  ja se setim (pojma nemam zašto) one starogradske i ide otprilike "Moj život prolazi..." , pa sam jednom uhvatio sebe kako potežem buđelar da mu „prihevtam“ jednu crvenu na čelo. Ajde, nemojte sad da se krstite! Pa, uneli smo toliko novotarija u ove dogadjaje ! 

Od video zapisa (izguglajte) do selfija (slika govori više od hiljadu reči), pa do kompletnog keteringa uključujući i dekoraciju sale za ručavanje. Napominjem da sam gotovo potpuno siguran da popama kićenje ne bi predstavljalo neprijatnost ! Ako ne prvi put , onda bi se u najskorije vreme navikli na novotariju, a onaj njihov zakon  „sto sela – sto adeta“ dobio bi još jednu alineju i šta tu narod posle ima da se pita.

Eto, ja sam se ipak iskontrolisao, ali ste pretpostavljam, čuli za tipa koji je usred opela prekinuo sveštenika dok je ovaj sa kadionicom obilazio oko sanduka sa  "Pazi, pope, zapalila ti se pederuša!". Nemoj posle da bude da sam samo ja neopevan.

Dooobro, neću više !

Elem, kako sam kročio i ugledao prizor ispred sebe, ostao sam ukopan i malo je nedostajalo da glasno zavapim :  

Ljudi, pa za nas neće biti mesta !!!

Tamo je, rođeni moji, sve puno k`o oko i ako se ne požuri na vreme, hteli mi to ili ne, FURUNA nam ne gine.

Ok, slažem se, alternativa uvek postoji, pa tako i za one koji zakasne.

Dakle, ako se "parking" popuni (u nekim „najnaseljenijim delovima varoši“ već jeste), imate šansu da Vas ipak pridruže "zemljacima", a to je da Vas spuste na nekog ko je već mesto zauzeo.

Postoje dve opcije :

Ako već imate uparkiranog nekog svog ("samo neka ide redom"), a smatrate da mu ne bi bili „teret“ - problem je rešen. Na babu ili dedu, izaberite!  Samo, što ja na dedu ne bih ni lud. Sahranili smo ga u kineskim čarapama, a one rođeni moji, NE TRULE i zaista bi bilo previše da još jednom rasplačem ukopnike.

Druga opcija odnosi se na slučaj kada "ožalošćena porodica" zaboravi da plati "ležarinu" za svog bližnjeg ili ga potpuno zaboravi, a dešava se. Tada nadležni organ koji ubira "porez na smrt" istakne na oglasnoj tabli "last minute" ponudu da se može i  preko "zaboravljenog", ali naravno, uz  uplatu administrativne takse koja je snižena za onaj metar kopanja manje od uobičajenog. E, tu zaista morate da budete brzi i "uhvatite mesto",  jer to "pukne" za dan. Ma, brže nego za Paraliju u julu, verujte mi! Ova opcija je ipak malo bolja. Jeftinije je, a i niste na "svom"!    

Ne znam kako Vi gledate na sve ovo, ali meni je furuna  potpuno OK!

Nema mnogo ulaganja u smislu  kupovine odela; na prvom mestu tekstilnog, a zatim i „drvenog“ (za hrastovinu plaćate punu cenu, a ako se odlučite za „mekšu“ topolovinu, tu "socijalno" nešto refundira. Raspitajte se ranije, za svaki slučaj). 

O nadgrobnim obeležjima suvišno je i  govoriti, ali da znate da ćete svoje bližnje osloboditi noćnih mora u oličenju libora, belibora i euribora koji će im, poput gorgona svojom zmijskom kosom, mahati nominalnim i ekskontnim kamatnim stopama.

Ni u ovom slučaju, nema „džaba“, ali kad se sve oduzme i sabere, Vašima može da ostane jedan pristojan „fiat punto“ sa petoro vrata, dizel, 2002.godište. Vozila ga baba - nepušač i to prvi vlasnik (ja sam ga skoro kupio od nje i uradio „mali“ servis,  pa ako je neko zainteresovan neka se javi).

E, sad, nameće se pitanje šta sa produktom incineracije tj. onim sadržajem lopate posle čišćenja, već pomenute, furune.

U tu svrhu, uvreženo je mišljenje da je urna najprigodnija, posebno ako odlučite da budete smešteni u kolumbarijum (u slobodnom prevodu - raf ili polica), mada postoje i jeftinije varijante u vidu raznih posuda  tipa vaze, tegle, ćase i sl. Svako, prema svojim mogućnostima, a uostalom ako odlučite da Vas negde puste niz vetar ili neku vodu, sasvim je nevažno iz čega će to biti.

Međutim, moderna vremena su razvojem tehnologije omogućila (pročitao sam to negde, ali stvarno), da se od pepela može napraviti veštački dijamant, a to uopšte nije loša ideja, jer bi Vas mogli i unovčiti, pod uslovom da zlatar ne zagrize isti ! Takođe je novina da se ta praškasta materija može pomešati sa bojama i od toga naslikati nešto, pa sad razmisilte o tome da bi na kraju čitave priče mogli postati i umetničko delo, iako ste, uslovno rečeno čitav život bili „kičerica“.

Meni su ovo bili dovoljni razlozi, tako da sam doneo odluku da ću da se „spalim“. Ne još neko vreme, nadam se. Naravno, sve sam to saopštio svom bračnom drugu i ....bolje da Vam ne kažem. Između ostalog, pitala me je :

      - A šta ću ja posle s tim ? - misleći na mene, razume se.

Nabrojim joj sve ove pomenute varijante, a kada sam shvatio da to ne „pije vodu“, predložim da me može u kombinaciji sa humusom iskoristi za rasad neke, recimo, hortenzije ili difenbahije. Ideja joj se svidela. Bar za sada !

Samo je jako važno da to ne bude peršun, lovor ili bosiljak !

Težak sam za želudac !