PRVI PUT PO SINA U KLADIONICU (NIJE Laza K.Lazarević))

                   

Sve je počelo prošle godine, nekako s kraja leta, kad naš predsednik mesne kancelarije dade pod zakup nekim momcima iz grada onaj sobičak u Domu kulture; gde je nekad bila ambulanta.

Bio neki  praznik, a mi se baš okupili  pred prodavnicom,  da se rashladimo uz pivo i da prozborimo koju međ` sobom. U neko doba, stade kamion pred zadrugu, izadjoše neke delije, javiše nam se Bog zna kako i  naručiše nam po pivo, a mi opet da uzvratimo, pri`vatimo se posla oko istovara iz kamiona.

Prvo smo izneli nekakav zeleni astal težak kao državna kasa. Pitam onog dečka :

- Sinko, čemu služi ovaj astal sa 'volikim rupama ?

- To je, stari, za razonodu. Znaju deca šta je to.

Ne bi mi pravo. Šta je to što ja ne znam, a deca znaju, ali neka pomislih, nisu ni deca što su nekad bila.

Ruke nam popucaše dok ne ugurašmo one grdosije u lokal, da sam znao šta nam se sprema u zubima bi ih do reke nosio i bacio u najdublji vir. Posle unesošmo neke televizore i svakojaka još neka čuda, a dogovor dobih isti - "za razonodu". Čuo sam ja za tu reč, nije da nisam, pa velim sebi, neka Stanoje, dođu vidiš ovakvi dani - kad se ne radi. Mi stariji ćemo i dalje pred prodavnicu, a neka dece nek se razonode. Takvo je vreme.

Prođe od tad neki dan; pos`o stisko i u avliji i u polju. Svako iz kuće ode na svoju stranu sa svojim zadacima, a ja vile na rame, pa u livadu dole kod reke, da skupim seno. Moj sin Dule, kad ujarmi za stoku, doćiće po dogovoru sa traktorom i prikolicom da nadenemo travu i prevezemo do senjaka. Tako smo se dogovorili i nikada se od dogovora nije odstupalo, pa da sekire sa neba padaju. Nikada to tada!

Bilo je, da te ne slažem, već podne, a mog Dula nema ni od korova. Zastanem malo i osluškujem hoću li odnekud čuti našeg "Ferdžu", ali zalud. Pravo da ti kažem, zabrin'o sam se. Dete je to još, tek mu je petn'esta, a traktor ume da bude rđava naprava. Vozi on, da se ne lažemo, već od svoje desete i ne bi' ja bio LUD da mu dam traktor; da nisam siguran da je on njemu vičan. Nego kažem ti, zabrin`o se ja, ostavim vile i popnem se gore do Rajine kruške, da osmotrim do kuće šta se dešava, a i da malo u hladu predahnem.

Nisam nešto sa vidom najbolje, ali lepo osmotrih crveni se traktor u avliji, a prikolica još pod šupom. Šta ću, nesrećan, pomislih da se nešto nije kući po zlu desilo. Pružim korak i samo mi crne misli pred očima. Pred kućom zateknem ženu; pere na česmi neki lonac i ne vidi me da idem. Rekoh sebi, dobro je. Stanje je redovno čim se ona ovako zabavila.

- Gde nam je Dušan, sunce mu kalajisano, jel treba da skapam dole u livadi. - pitam je, a ona majka - k'o majka.
- Joj, ja ga poslala dole do dućana, da mi kupi kvasac. Kol'ko je to sati? Trebao je do sad da se vrati.

Da si ga u varoš poslala po uvrenje o državljanstvu, treb'o bi da se vratio, a ne u centar po kvasac - nešto mislim da joj kažem, a već kiptim.

Uđem u kuću i okrenem Pantu trgovca na telefon.

- Bio je - kaže - tvoj Dušan ima dva sata, pa je ššštio u ššš-onicu, zvao ga šššgršš Obrenov Luka. Ne šššini sad će on kući" - i prekide vezu. 

Šušti nam telefon, samo deset dana bez kiše da prođe, pola ne možeš da čuješ, al' meni sad zuji u ušima; čuo sam da je negde svratio, ali ga ne razumeh. Mislim se, vraćam one Pantine reči, ali nikako da ponovim. Nije rek'o radionica jer mi to u selu nemamo, a nije ni kadionica sigurno. Ko može svratiti u kadionicu, Bože me se oprosti.

Nazovem Obrenovu kuću, pade mi na pamet da se nije šta tamo, ne dao Bog, desilo, pa im treba kadionica. Javi mi se baba Stana, Obrenova mati.

- Kako ste, baba Stano, treb'o bi mi Obren nešto - izustih, a već mi knedla u grlu zastade.

- Nije Obren kući, otišao da nađe Luku, nešto mu treba. Kako ste kod kuće, Stanoje?

- Ma, dobro smo - odgovorih joj, pa mi tek ništa ne bi jasno.

Izađem ja tako iz kuće, zakačim prikolicu, pa u livadu. Pokupim ono seno i sadenem sam, vratim se kući, već veče palo. Vidim, mog Dula još nema. Okrenem opet Pantu trgovca i pitam ga vidi li mi gde dete još koji put danas.

- Pusti ga, Staššš, zaigššš se deca, sad će on ššći, evo i ovi ššš zatvaraju - i opet mi vezu prekide.

 Jadna mi moja majka, ko se igra, koga zatvaraju. Nije valjda milicija. Ništa ne razumem, 'oće glava da mi pukne. Kod nas se deca zaigraju lopte samo kad je turnir, pa se skupe sa svih strana, al' milicija nijednom radi toga dolazila nije. Ono, dođu oni i u naše selo, nije da ne dođu. Svake godine na seosku slavu. Zabave se ljudi sa nama u crkvenoj porti, počaste se i rashlade na ilindanskoj žegi, pa odu u grad posla kakvog radi. Evo, sećam se da su poslednji put iz sela pre ovog zadnjeg rata odveli Stanoja Mućka što je Milovanu iz Donje male kera otrov'o.

Presvučem se, pa pravo do centra, kad na pola puta eto ti mog Dula i Luke Obrenovog. Krenuli kući i čujem kako se nešto raspravljaju. Nisam ih baš mog'o razumeti, al` čujem da o nekim brojevima debatu vode.

- Rek'o sam ti da je to iks, a ti zapeo dvojka, pa dvojka - urla Luka na mog Dula, a ovaj samo trepće k'o svraka na jugovinu.

Velim u sebi, šta je ovoj deci, kad će se oko matematike zavaditi, a opet mi - mučeniku neukom, kamen sa srca pade, jer se kako ja zaključih, zabavili oko jednačina sa najmanje jednom nepoznatom, pa ne stigoše kućevne obaveze da ispune. Kad me opaziše da ih čekam na pola sokaka, trgoše se, a moj ti Dule nešto zgužva u ruku i stavi u džep. Ne bi' mi pravo, iskreno da ti kažem. Mora da je zadatak sakrio od mene, da ne vidim da je Luka od njega bolji u računu, al' prećutim.

- Deco draga, pa gde ste vi ceo Božiji dan, zar vi kuću nemate?- upitam ih , a ovaj mali Obrenov će:

- Evo nas čika Stanoje. Malo smo se zadržali zbog Bate Borisova, nikako da završi, a kako je završio bolje da i nije.

Presabra se ja onako na mah, imamo li mi kakvog Borisa u selu. Ama, jok. Nema sigurno. Za Batu znam da ima, al` Stankovog.

- Čiji Bata, reče ? - upitah ja, a moj će ti Dule,

- Ma, pusti Luku, tata, lupeta nešto.

Nisam ja to veče mog Dula ništa više pitao. Mislim se, matematika je teška nauka, ni ja se sa njom nisam najbolje borio, a možda je i taj Bata neki Lukin rođak iz grada što mu račun bolje ide, pa došao da im pomogne.

Već sutradan, samo što smo od ručka ustali, moj ti Dule reče da mora opet do Luke,  da se preslišaju geografiju jer ih sutra čeka neka pismena vežba. Kad je pošao, tražio mi dvesta dinara da kupi neki pribor za školu i ja mu dadoh.

I tako prođe popodne, mrak se već spušta, a mog ti Dula nema. Iskren da ti budem, sa Obrenom sam imao neki dogovor oko posla za sutradan, pa sam ga više zbog toga nazvao, a bolje da nisam. Kako zaustih:

- Ej, Obrene, Stanoje je! - kad ti ovaj zaurla, umalo da slušalicu ispustim;

- 'oće li ta moja bitanga kući dolaziti, Sunce mu poljubim. Ceo dan provede kod tebe, a ja ne znam kud ću pre po avliji. Reci mu da se kući dovlači kako zna i ume, i dok ne ujarmi ku'ruze i da mi na oči ne ide.

Zaledio se ja, knedla mi u grlu stala, ni avaz da pustim. Pitam se gde je moje dete kad on svoje kod mene traži. Okrenu mi se ona moja soba oko glave, noge zaklecaše, samo što se ne preturi.

- Čekaj more, Obrene, pa moj Dule je još posle ručka otišao kod tvog Luke da nešto uče, tako mi je rekao, Boga mi jedinog, - a ovaj ti zaurla opet

- Gde kod mene, jesu li ti svrake mozak popile Stanoje. Tako je ovaj moj meni rekao, a tvog Dula očima video nisam danas. Gde su nam deca crni Stanoje ? - već šapatom upita.

Šta ću - kud ću, ledna mi majka. Skolale me crne misli, ženi ni reč ne prozborih, već se uputim do centra, a noge klecaju.

U tom stigoh pred zadrugu, a tamo, Bog neka oprosti, kao u grobu.
Tišina. 
Mrak se nadvio, mogao bi kakav iksan pomisliti da je na kraj sveta došao, ali ja znam da je ovo centar mog sela i da od kako znam za sebe neki inženjeri dolaze i premeravaju za one ulične bandere i to uvek pred kakve izbore. Posle se valjda, ti planove zagube, pa Jovo nanovo.

Presabiram se ja tako gde dalje da idem, čijoj kući da se uputim da dete nađem, pa kad se u trenu ne zaledi. Zavika neko, da prostiš - „Šta uradi, majku ti jebem nesposobnu“. 

Bog me ubio, ako me u onom mraku, srce za petu nije zagolicalo. Stojim onako zakočen, ne smem da se okrenem. Čekam 'oće li mi neko za vrat zaskočiti, kad se začu neki drugi glas „Pa, takooooo je, ajde breee“. Nasta graja kao na onom mitingu u gradu, kad su po nas poslali autobuse prošlog leta. Okrenem se, čujem lepo da galama dopire iz zadruge i to iz one naše bivše ambulante, samo što se ununtra ništa ne vidi od nekakvih slika zalepljenih na prozore i vrata. Dok stigoh do vrata, larma se utiša i ja kročih unutra, a bolje da sam onog trena u `ladan grob stupio. 

Unutra zadimljeno, kao da su strnjiku palili. Dva dečkića iz Gornje male stoje nad onim stolom sa rupama i drže nekakve dugačke pruteve, čovek bi pomislio sa tuča samo što nije počela. Ostali sede za stolovima, svi pod konac olovke drže u rukama i nešto zapisuju, a ja pouzadno znam da nijedan od njih olovku do sad uzim'o nije - nego za izbore. Na televizoru obešenom o zid neki kerovi jure zeca i svi zijaju k'o da je neka važna rabota u pitanju.

Moj ti Dule sedi pred nekom spravom što liči na televizor, a vidim lepo da nije i lupa po njemu, k`o da mu je ovaj, Bože me oprosti, majku ubio. Pored njega, sin popa Sreje, što nam deci veronauku predaje. Mlati ništa manje po svojoj „igrački“ i skida sa nebesa sve svece od Spasovdana do Petrovdana. 

- Dobro veče, čika Stanoje - skoči Luka Obrenov sa stolice k'o oparen, a za njim i moj Dule kad začu ovog.

- Tata, otkud ti? – zapetlja se ovaj moj kroz onu gužvu, umalo ne pade.

-  Šta, bre, otkud ja? Gde si ti ceo dan, Sunce ti poljubim i šta radiš ovde?

Gledam da l' da ga bijem odma' il` uz put do kuće, kad će ti meni Milisav Pampur, seoska pijandura i neradnik:

- Sedi, bre Stanoje, da bacimo jedan tiket...sačekaj malo. Vidiš da ti detetu krenulo na aparatu. – a kezi mi se sa ona tri prednja zuba bitanga koji kad na nečijoj svadbi naruči vinjak, aščiji kaže da baci čep od flaše.

Zaustih da me se okane, jer mi nije do razgovora, kad će ti za drugim stolom Pera Detelina :

- Neka ga Stanoje, mali ti je juče na sistem „skino“ pola Nemaca i Hrvata. Više će ti on ovde zaraditi nego ti na jagodama – dobacuje mi ništa veća bitaga od Pampura.

Jesenas je odveo na stočnu pijacu kravu i bez dinara se kući vratio. Otac ga pitao jel bar štranjku kući doneo. Da se nesrećnik obesi!

U trenu se setih se mog pradede Milutina, što mi je pričao kako je na Ceru puškom „skidao“ ove što je moj Dule nekim "sistemom" gađao, pa se oni posle godinu dana vratili; popali sve po avliji i oterali ga preko Albanije. Prođe me neka jeza, ko da su mi zlotvori već za vratom, uhvatim ovog mog bilmeza za ruku, pa kući.

Nama ovde više mira nema; decu smo zaključali po kućama; dana belog ne vide, a ja se stalno izvirujem prema asfaltu.

        'oće li oni stranci po svoje dolaziti?