Moja staramajka je po mnogo čemu
tipičan primerak svoje generacije. U pauzama „male neveste“, „koljača sopstvene
dece“ i „iće“, prošeta do pijace, pošte i izabranog vrača po recepte, a po
povratku prione na kućne poslove „kako i dolikuje domaćici, čedo moje “ (uvek
je zamolim „bako, samo malo tiše“, ali uzalud).
Evo, od kako se deda ofarbao,
a ona se doselila kod nas, više nemamo problem sa dilemom da li nam se neki
račun za plaćanje iz prošlog meseca provukao, tako da postepeno gubimo refleks gašenja TV i prebacivanja
mobilnih na vibraciju kad nam neko zazvoni na vrata.
Njenim dolaskom i celonoćnim
tumbanjem veša po kupatilu saznali smo za termin „jeftina struja“, a deca su
nakon par jutara shvatila da televizor i sijalice u njihovoj sobi imaju taster
za gašenje. Za komjuter još uvek nije sigurna ni ona sama, jer tom „čudu u
koji deca bulje vasceli Božiji dan“ nema
hrabrosti da pridje
Kod nas se sada jede na
kašiku, a sitna mešnja je redovan sastojak činije položene iznad uštirkanog
miljea na stolu dnevne sobe. U početku je gundjala na proizvodjače „tankih“
TV-a uz već dobro poznatu:
- Sine, televizor bez miljea ti je ko žena, da prostiš, bez dupeta!
Kako vreme prolazi navikavamo
se na njeno prisustvo, a činjenica da je deda u međuvremenu krenuo i u
teretanu, odagnala nam je svaku sumnju da će nas baka uskoro napustiti (ej, aj
sad...nisam na to mislio, svete pokvareni).
Medjutim, postoji jedan
problem, a ogleda se u komunikaciji izmedju bake i „bakinih srećica“. Recimo,
kada je "instikt" pošalje u dečiju sobu, a mora se priznati da je jako
instiktivna, usledi „Baba, pedala“; posebno kada je uključen Skype.
„Pojasnio“ sam joj, radi mira
u kući, da to znači „nešto gori“, pa mi je posle nekoliko zajapurenih
istrčavanja iz njihove sobe u kuhinju to bilo i simpatično. Ipak, kada je opomenuta
mirisom „napuš(t)ene“ rerne u „punom pogonu“ uzviknula „Žene, pedala“ i to u
momentu kada je moja supruga imala grupnu posetu u vidu prezentacije nekakve
glet mase za ženski svet, bilo mi je jasno da ovom fenomenu moram pristupiti sa
više pažnje.
Sa manje-više uspeha, uspevao
sam da joj „prevedem“ svakodnevne žargone koje čuje u kući. Tako sam je razuverio
da joj unuka ne radi kao moler kada izlazeći iz kuće poruči da ide da „nabaci
boju“, već želi da iskoristi lep dan za ten svog lica (gde da joj spominjem
„roštilj“), a kada prokomentariše da je sinoć u diskoteci bila „pogibija“, ne
pali odmah TV, jer to je ona htela da kaže da se loše provela u
izlasku (šta loše, prebila se, bre, od djus-votke). Nisam joj dozvolio da
koristi telefon ceo dan! Dobro, dok se nije probudila.
Recimo, baka je jednom čula(a,
čuje „za medalju“) kako je u telefonskom razgovoru unuka rekla školskoj drugarici da joj
se jedna devojčica iz komšiluka poverila da joj je „pukla plomba“. Naravno da mi je prenela,
ali nije tražila objašnjenje. Hvala Bogu! Mala je prva godina
srednje!
Na kraju sam joj, posle bakinog
pitanja zašto je boli stomak i odgovora da joj „stiže tetka“ skrenuo pažnju da
povede malo računa na svoje odgovore, jer mi je starica ceo dan punila glavu da
upozorim svastiku da joj ne „cvelja“ dete inače će joj ona sve skresati u brk
čim se na vratima pojavi.
Kada je unuk u pitanju,
situacija je do skoro bila nešto bolja. Kada, recimo, ide na „bleju“ to dakle
znači da peva u horu. Ništa lakše, zar ne ?
Jednom prilikom ga je
dočekala sa stavom „puk`o mi
film“ :
- Šta ti, čedo moje, rade u
toj kladionici, kad ne izlaziš iz nje – upitala je unuka još sa vrata.
- „Izuvaju“, bako, „izuvaju“
me svaki put – odgovori joj „vojnik babin budući“ (pst...ne zna ona još)
- Aaa, pa tako i treba, zlato
bakino; da se na red naučiš ! – sva važna ga pogledom isprati do sobe i sreća po
sve nas u kući što nije čula šta joj je promrmljao u bradu.
Da ne zaboravim ! Za vreme
slavskog ručka, moj burazer iz Beograda, u želji da pohvali bakinu kuhinju više
nego glasno je rekao :
- Ljudi, sarma je „bruka“! –
uz teatralno ispuštanje pribora za jelo u tanjir i dizanja ruku prema plafonu.
- Kakva bruka – odzvanjalo je
iz kuhinje dok je ona već stajala ispred slavske trpeze – sram da te bude !?
Pa, tu je sama junetina !
Bezuspešan je bio svaki
pokušaj dešifrovanja pomenutog hvalospeva. Plakala je i kada se sveća ugasila.
Elem, vrhunac priče se desio
prošlog meseca kada se unuk, u njenom prisustvu, posle završenog telefonskog
razgovora glasno upitao dokle će ga zvati „ovaj grob“! Bio sam na poslu, pa
nisam ni imao priliku da reagujem. Mi smo, priznajem, primetili da odnedavno,
svako veče tačno u devet, u šolju posoljenog čaja od hibiskusa ulupa jedno jaje
i ispije "na eks“, ali več naviknuti na recepte Vase Pelagića koji je sa njom
„stigao u naš dom, nismo previše obraćali pažnju na taj ritual. Medjutim, kada
je stigao račun za „fiksni“ i u kući nastala revolucija i uzajamno optuživanje,
nesrećnica je priznala da je (i zbog čega) zvala ni manje - ni više nego Milana Tarota! Stidljivo je
izvadila sliku Vesne Zmijanac iz novčanika i najavila da ce nam uskoro na kućnu
adresu biti isporučen alternator za kombajn marke „Zmaj“. Ljudi me uveravaju,
poznavajući dotičnog, da smo dobro prošli. Posebno baka!
Od tada, više nema uvijanja i
svaka reč se prevodi u pravom smislu. Sada se krsti po ceo dan, ali to je,
priznaćete, ipak jeftinije. Kako god, nula na fiksnom je blokirana. Bar još
neko vreme. Ma, „opušteno“ !
Нема коментара:
Постави коментар