Ulaskom u unutrašnjost ogromne
sive kocke bez ijednog prozora, razbijen je mit da "radnja bez izlog - ne
biva". Praznih džepova i stomaka, a da je apsurd još veći - povrh svega najgladniji
seznacija, hrlili smo u potocima da se stupanjem na pokretne stepenice, bez
ijednog učinjenog koraka, integrišemo u
društvo savremenog sveta.
Hodnici su blistali šarenilom
štandova iza kojih su nagletovani dečaci i devojčice, što osmesima-što mirisima
koji su se razlegali sa minijaturnih švedskih astala budili čula i širili
nepca. Naime, napokon se neko setio da razvakumira južnoameričku govedinu
upakovanu u zlatiborski celofan i da nam otvori nove vidike - da nije sve u parizeru i "srpskoj
domaćoj". Korak dalje, sa sličnih
pultova, odzvanjali su glasovi telala svih mogućih banki, šireći „radosnu vest“
da je došlo vreme kada je svima dostupno da u kuhinju uglave regal frižider, u
dnevne i spavaće sobe obese goblen televizor, a vrhunac svega da svaki član
porodice napokon može imati samo svoj laptop.
Nakon ovakvih i sličnih vizuelno-jevandjelskih
predstava, cirkus je mogao da počne, a bogme i da se kolica poguraju, jer je
domaćin "zaboravio" (gle, čuda) da na vreme naruči one male crvene
korpe. Ne, niko tu nije napravio propust...jednostavno, košarice će doći
kasnije. Sve u svoje vreme!
Dilemu oko toga kolika je
dozvoljena nosivost zapreminskog prostora pomenutih kotrljajućih vagoneta,
ubogoj svetini veoma jasno su razrešili
sadržaji napelnica na rukohvatima istih, gde je sasvim koncizno pojašnjeno da
će "platiti manje, ako uzme više".
Tada je sve počelo!
Muževi su "priznali"
svojim suprugama da im već duže vreme domaće pivo stvara gorušicu i da je ovo
prilika da isprobaju stranjska koja su za "nijansu" skuplja. Supruge
su osećajući potrebu da uzvrate na ovaj gest iskrenosti svojih muževa,
„otvorile dušu“ skidajući sa polica tegle ajvara i kiselih krastavčića, uz
obrazloženje da ni vinobran više nije ono što je bio...“pa, pogledaj mi samo
nokte“. Sa svih strana, čulo se molećivo
„mama, pliz, pliz, pliz...ja ovo nisam nikad“, dok je u pozadini Luj Armstrong
svojim „baršunastim“ glasom pevušio „What a wonderful world“ umirujući moždane
talase kupaca, što je na kraju i bio cilj domaćina...neka se guzica pita. I
tako do vrha! Na kraju, s obzirom da je dogovor sklopljen još kod kuće o
nabavci samo preko potrebnih namirnica i tehničkih uredjaja u potpunosti
„ispoštovan“, pristupilo bi se voziću ispred kase. Sve ide kao po loju, a tek
plaćanje...pa, to je fant(pl)astično!
U povratku kućama, a prolazeći pored onih malih dućana gde smo još
do juče imali svoj blanko potpisan ček prihevtan spajalicom na „samo našem“
listu papira sveske A4 formata, neki su se podrugljivo smeškali uz zakletvu
„nećete me više derati, mamicu vam lihvarsku“. Drugi su opet bili umereniji dok
su značajno konstatovali da će „veliki pojesti male“, a da su pritom prenebegli
činjenicu da će i sami uskoro postati „obrok“, s obzirom da srednji odavno ne
postoje.
Kako god, sve nam je bilo na
dohvat i svega smo bili željni, a da pri tom ništa nismo morali da plaćamo. Pare?
Ko jebe pare! Sve što je bilo potrebno je parče plastike i pamćenje
četvorocifrenog PIN broja. Pinovanjem smo navlačili u svoje domove sve bez čega
do tada nismo mogli da živimo, pritom skupljaći bodove koje bi zatim kompenzovali za preko potrebnu
dormeo posteljinu i tiganje za dinstanje na "suvo". Trčali smo i
vozili bicikla, u mestu, po spavaćim sobama, a uveče uglavljeni u memorijske
jastuke čatovali sa svojom decom razdvojeni rigips zidovima.
Medjutim, sve što je lepo ima
kraj, pa tako nije proteklo mnogo od "grejs perioda" dok nisu sumirani prvi rezultati kompulsivne
kupovine izazvane virusom nazvanim "vikend po(s)niženje. "Neophodni"
uredjaji bele tehnike su nas veoma brzo zavili u crno, tako da nam je kupovna
(ne)moć, pristiglim ratama za sve i svašta praznila police frižidera, a
stražnjica prisiljena na neočekivani povratak sa troslojnog finog na "šmirgla" listić kupone. Garantni
rokovi su prošli, tehnika se kvari kao da u kalendar gleda, a mi je pakujemo po
podrumima i tavanima čekajući neka bolja vremena kada će i njihov servis doći
na red.
Ipak smo mali i nedorasli, zar
ne?
Kakav lep svet ... je bio.
Нема коментара:
Постави коментар